Рат за енергију Севера

Током последњих 30 година, ледени покривач Арктика се смањио за 23-27%. У последњих пет-шест година руб леденог покривача у Карском мору удаљио се од обале за 700-800 km. Извор: ИТАР-ТАСС.

Током последњих 30 година, ледени покривач Арктика се смањио за 23-27%. У последњих пет-шест година руб леденог покривача у Карском мору удаљио се од обале за 700-800 km. Извор: ИТАР-ТАСС.

Ако се може рећи да у отапању Арктика има нешто позитивно, онда је за Русију то могућност индустријализације резерви нафте и гаса, како на копну, тако и у приобалном делу своје територије. Међутим, ни друге арктичке земље не седе скрштених руку.

Поједини угледни светски научници су већ изјавили да кроз неколико година површина Северног леденог океана у јулу и августу неће бити покривена ледом, уколико се отапање леденог покривача на Арктику настави овим темпом. То за Русију има огроман значај, јер отвара велике могућности за индустријализацију арктичких богатстава. Али нису ни други по том питању наивни. Почев од 90-их година прошлог века САД, Канада, Данска, Норвешка и друге арктичке земље интензивно се припремају, између осталог и у војном смислу, за јачање својих позиција на арктичким пространствима.

У последњих пет-шест година руб леденог покривача у Карском мору удаљио се од обале за 700-800 km. „Нема никакве сумње да се арктички ледени покривач топи. У последњих 30 година он се у летњем периоду смањио за 23-27%“, каже професор Михаил Флинт, доктор биологије и заменик директора Ширшовљевог института за океанологију Руске академије наука. Би-би-си са своје стране наводи мишљење професора Универзитета у Кембриџу Питера Ведхемса, који сматра да је арктички лед у последњих 30 година постао толико танак, да ће у лето 2015. или 2016. потпуно нестати са читаве површине Северног леденог океана.

Ако се може рећи да је у таквој ситуацији нешто позитивно, онда је за Русију то могућност индустријализације резерви нафте и гаса, како на копну, тако и у приобалном делу своје територије. Поред тога, отвара се могућност практично непрекидног превоза терета током целе године најкраћим путем између Европе и Азије – дуж обала Северног леденог океана (такозвани Северни морски пут).

Међутим, и друге земље арктичког подручја имају потпуно исту намеру – сви желе да искористе природна богатства Арктика. Према подацима геолошке службе САД, објављеним 2008, подручје изнад Поларног круга може да садржи око 22% неоткривених резерви нафте и гаса које се технички могу експлоатисати. Русија је већ започела индустријализацију свог дела тих резерви и није „Гринпис“ („Greenpeace“) једини коме се то не допада. Арктик сам по себи, тачније његова подела, одавно је извор раздора неколицине држава. До 1982. је арктичко подручје било подељено између СССР-а, Норвешке, Данске, САД и Канаде на пет сектора. Земље и острва унутар сваког сектора сматране су територијом државе којој сектор припада, а за акваторију Северног леденог океана и приобалне делове Арктика важило је законодавство које се односи на све воде Светског океана. Те године је, међутим, ОУН саставила Конвенцију о праву мора, којом је прекројила зоне економских интереса поменутих пет арктичких држава. Према подацима пуковника Анатолија Циганока, кандидата војних наука, професора Академије војних наука и руководиоца Центра за војно прогнозирање Института за политичку и војну анализу, то је довело до ситуације у којој на контролу приобалних арктичких територија сада претендује 16 земаља Европе, Азије и Америке.

Свака од тих држава се спрема да своје интересе у Арктику штити не само дипломатским средствима, него и војним путем. Канадски медији су у пролеће 2010. изнели податке о истраживањима Роба Јубера из Центра за војна и стратешка истраживања Универзитета у Калгарију. Он је анализирао војне трошкове који могу бити утрошени за Арктик у САД, Канади, Норвешкој, Русији и Данској. Према његовим подацима, ове државе су од 1989. већ произвеле или најавиле производњу најмање 66 бродова чија је намена вођење борбених дејстава у арктичким условима. Међу њима су нове брзе норвешке фрегате са ојачаним трупом за пловидбу по залеђеној површини, 12 нових патролних бродова Данске и 12 пројеката нуклеарних подморница САД. „Па ипак, највише прашине је подигла Русија најавом да ће произвести 15 нових подморница и [joш један] нуклеарни ледоломац. Поред тога, обновила је летове својих бомбардера до граница северноамеричког ваздушног простора, упућивала ратне бродове и подморнице у арктичке воде и најављивала веће присуство својих војних снага у том подручју“, истицала је агенција Canadian Press.

Руководство наше земље је, почев од 2009, у више наврата подвлачило да ће Русија бранити сопствене интересе на Арктику свим расположивим средствима. И то се не односи само на пројекте везане за нафту и гас. Американцима се, на пример, нимало не свиђа руски систем контроле транзитних бродова који плове Северним морским путем. Они би радије да и не питају руску страну за дозволу пловидбе Северним морским путем, и да избегну било какав контакт са руским граничарима, док наша земља чврсто стоји на томе да ће сваки саобраћај овом маршрутом бити контролисан и регулисан искључиво руским законодавством (што значи могућност претреса сваког брода који пролази под било којом заставом кроз територијалне воде Русије).

Глобално загревање је све веће, а светске резерве фосилних горива све мање, тако да интересовање за Арктик расте геометријском прогресијом. Уколико кроз неколико година Северни ледени океан заиста од јула до септембра не буде покривен ледом, а цена нафте до тада пређе 200 долара за барел, може се очекивати да локални конфликти са применом оружане силе постану уобичајена појава на Арктику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.