Чуда антизападне демократије

Извор: Reuters / Vostock-Photo.

Извор: Reuters / Vostock-Photo.

У Либији и Сирији (а у суштини и у Египту и Јемену) Запад је сада на страни оних који су били наклоњени терористима 11. септембра, или су чак били њихови саучесници. Западни свет је погрешно подразумевао да правило „демократија је облик владавине који аутоматски обезбеђује прозападну оријентацију државе“ важи и у арапском свету.

Пре око седам година, када је Ирак почео да тоне у хаос насиља и тероризма пошто је америчком окупацијом ослобођен од Садама Хусеина, на једној међународној конференцији сам имао прилике да чујем врло занимљив разговор. Амерички учесник конференције, представник једног врло конзервативног аналитичког центра, у разговору са колегом из Русије замишљено је рекао: „Да, морам признати да су руски стручњаци боље од нас проценили последице упада у Ирак“. Руски саговорник је зинуо од чуда: „Какви стручњаци?! Код нас и мала деца знају како се завршава таква авантура!“

Данас се догађаји делимично понављају. Када је пре скоро две године почињало „арапско пролеће“, многи људи у Русији били су у недоумици како да се поставе према западним дискусијама на ту тему. Многобројни руски љубитељи теорије завере смишљали су све довитљивија објашњења актуелних догађаја. Готово нико није могао да поверује да Запад озбиљно може очекивати да ће арапски политички препород бити еквивалент „плишаних револуција“ у Источној Европи 1989. године. Већина руских експерата је схватала да ће демократија на Блиском Истоку, ако заиста тамо пусти корене, попримити антиизраелски и антизападни карактер, а највише користи од рушења ауторитарних светских режима ће имати радикални исламисти.

Данас се многи често сећају нашег искуства из Авганистана 1980-их, када су САД подржавале муџахедине у борби против Совјетског Савеза, а у њиховим редовима је касније поникла Ал Каида, која је затим окренула оружје против недавних покровитеља. Ова паралела је, наравно, условна. У Авганистану је подршка била свесна, јер је задатак да се науди комунизму и Совјетима био толико приоритетан, да се једноставно није гледало на трошкове. Поред тога, било је тешко предвидети колико ће ислам учврстити своје политичке позиције када више не буде идеолошке конфронтације по претходном моделу.

Данас тешко да неко може гајити илузије поводом вектора развоја: антиамериканизам је свеприсутна појава у арапском и уопште муслиманском свету, и то управо у широким народним масама које и чине бирачко тело. Ово утолико пре што је донело плод семе културне и верске конфронтације које је посејано почетком 2000-их у току антитерористичке кампање Џорџа Буша. Исламском радикалном фанатику добро је дошао умно поремећени пастор Тери Џонс, који јавно спаљује Куран, искрено се наслађујући плодовима своје акције и сопственом недодирљивошћу, коју му гарантује први амандман Устава САД. Главно је схватити следеће: подршка револуција на арапском Истоку није свестан и осмишљен избор Америке и Европе, него покушај прилагођавања бурним догађајима и идеолошки инстинкт да се, не дај Боже, не нађу „на погрешној страни историје“.

Услед свега тога ситуација је постала потпуно замршена. У Либији и Сирији (а у суштини и у Египту и Јемену) Запад је на страни оних који су били наклоњени терористима од 9/11, или су чак били њихови саучесници. Они не осећају ни трунку захвалности за помоћ у свргавању тирана, него настављају борбу са уобичајеним непријатељима: САД и Израелом пре свега. И без њих Америка и Европа имају довољно својих екстремиста који сматрају да ругање пророку Мухамеду није идиотска провокација, него начин афирмисања либералних вредности. Круг се тако затвара.

У недавном интервјуу за ТВ канал RT Владимир Путин је критиковао деловање Запада у сиријској кризи и приметио: „Онда треба одмах отворити капију Гвантанама и све затворенике пустити у Сирију, нека тамо ратују. Јер то је уствари једно исто“. Сарказам типичан за руског председника, али не може се порећи да има логике. Већ се више не зна ко против кога ратује и на чијој страни.

Узгред, у реакцији на убиство америчког амбасадора у Бенгазију Путин се уздржао од злурадости и аргумената типа „шта смо вам говорили“, него је подсетио, прво, на потребу за сарадњом у борби против екстремизма, а друго, на важност опрезног односа према верским осећањима. За Русију је то питање искључиво практичне природе, јер је мултинационална и мултиконфесионална земља посебно рањива у случају заоштравања тих односа. А однос према „арапском пролећу“, нарочито према оним његовим епизодама у којима је спољни фактор отворено присутан (као у Либији и Сирији), формира се у складу са схватањем колико је опасно нарушавање те несигурне равнотеже. Москва, на пример, подржава званични Дамаск и та њена позиција често изазива чуђење (зашто се хватати за диктатора који је осуђен на пропаст?) и нема подршку многих руских муслимана (они су револтирани што се Русија због Башара Асада посвађала практично са читавим арапским светом). Међутим, има један принципијелни моменат против кога је тешко било шта рећи, нарочито у светлу последњих догађаја. Мешање споља у жестоке унутрашње сукобе и подржавање једне од завађених страна не даје позитиван резултат. Напротив, тиме се конфликт најчешће заоштрава, а они који се мешају постају таоци развоја ситуације.

Демократија се увек сматрала обликом владавине који аутоматски обезбеђује прозападну оријентацију државе. Ако демократски механизми смене власти, које подржава већина муслимана, буду покретани другачијим вредностима, а не прозападним и либералним, онда ће то довести до крајње неуобичајене ситуације. Позиција Русије је прилично једноставна: у условима све веће недефинисаности свих усмерења било какав интервенционизам, чиме год да се оправдава, може да изазове компликације. Независно од финансијских или геополитичких интереса које Москва има на Блиском Истоку, она је заинтересована да избегне сувишне потресе, поготову ако се ради о сукобу цивилизација или религија. Због тога је спремна да сарађује са свим разумним снагама које се не руководе идеолошким догмама (традиционалистичким или либералним), него инстинктом самоодржања.

Аутор је уредник часописа „Russia in Global Affairs“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.