Чудеса Београдског безбедносног форума

Илустрација: Дан Потоцки.

Илустрација: Дан Потоцки.

У Београду је одржан изузетно занимљив скуп: представници организација везаних за НАТО, страни теоретичари косовске независности, албанска гласила са Косова и највиши представници српске власти окупили су се да дискутују о - безбедности на Балкану!

Тродневни Београдски безбедносни форум 2012 изазвао је многе недоумице, поготово у контексту напора које ново руководство Србије на челу са председником Томиславом Николићем улаже у изградњи односа стратешког партнерства са Русијом. На Форуму није било предвиђено учешће Русије, али су зато у Београд пристигли представници многобројних организација, фондова и институција које су тесно везане за НАТО и друге евроатлантске структуре, и које Русију третирају као свог геополитичког опонента.

Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за „односе Русије и Кавказа“ из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је позван главни уредник листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику.

Овако је формулисана тема Форума: „Security Community building: bridging the theoretical-policy divide“ („Безбедносна изградња заједнице: премошћавање јаза између теорије и политике“). Као што се види из програма овог скупа, његови учесници су се окупили у Хајату да би размотрили „изазове демократије и безбедности“. Под тим изазовима се подразумевају опасности по економску и енергетску безбедност, кибернетски криминал и други слични проблеми.

Ко је дискутовао о проблемима који су толико актуелни за Србију и целу Европу? Међу учесницима форума има доста познатих лица. На пример, Соња Лихт, некадашњи руководилац српске филијале Сорошевог фонда, а данас председник Савета за спољну политику при министарству спољних послова Србије. Она води и српску НВО са претенциозним називом „Београдски фонд за политичку изузетност“. Декларисани циљ овог фонда је обука младих српских политичара у духу евроинтеграције ради њиховог активнијег учешћа у реализацији идеје ступања Србије у Европску унију.

Вреди се подсетити како је на прошлогодишњем Београдском безбедносном форуму тадашњи руски амбасадор у Србији Александар Конузин одржао упечатљив говор. Он је најпре скренуо пажњу на напоре свих учесника да сведу расправу на тврдњу да је НАТО главни гарант безбедности Србије, Балкана и целе Европе, а да је Русија главна опасност по регион. Затим је Конузин подсетио да је управо Северноатлантска алијанса својим деловањем фактички отргла Косово од Србије. Соња Лихт је тада оценила говор дипломате из земље која је пријатељски настројена према Србији као покушај „да се нанесе штета форуму“. Званичном представнику историјског савезника Србије сличну изјаву тада је упутила и друга учесница овогодишњег форума: Соња Стојановић, директорка Београдског центра за безбедносну политику. Позив који је Александар Конузин упутио Србима да не заборављају Косово и косовске Србе она је окарактерисала као „скандал и увреду“.

Ту је био и Немац Штефан Лене, који представља европско одељење Карнегијеве фондације. Управо та НВО је још средином 1990-их била идејни и организациони инспиратор косовског сепаратизма. У извештају „Незавршени мир“ из 1996. први пут је на нивоу међународне експертне заједнице била јасно формулисана идеја да се на Косову спроведе референдум о независности који би био средство за дефинисање коначног статуса покрајине.

Звучи невероватно, али питања безбедности на Балкану разматрају представници Канаде, Северне Ирске, један стручњак за Русију из Вашингтона, па чак и неколико норвешких експерата, само нема никога из Русије. И не само да нема дипломата или експерата, него нису позвани чак ни новинари. Али зато је, примера ради, позван Агрон Бајрами, главни уредник дневног листа „Коха диторе“, водећег косовског гласила на албанском језику. Бајрами се у својим многобројним чланцима и наступима током протекле деценије активно залагао за идеју самопроглашене независности Косова, што су иницијатори овог форума по свему судећи окарактерисали као важан допринос јачању регионалне стабилности и безбедности.

Занимљивостима ту није крај. Очигледно је да ништа од тога није сметало премијеру Србије и министру унутрашњих послова Ивици Дачићу и првом потпредседнику владе и министру одбране Александру Вучићу, који су одржали поздравне говоре на почетку скупа. Занимљиво је и да је један од главних организатора овог форума, на коме су учествовали углавном представници земаља-чланица НАТО-а - Министарство одбране Србије.

Већина прочитаних реферата била је састављена на основу става да су „евроатлантске структуре једина гаранција мира и стабилности на Западном Балкану“. Стога није сасвим јасно како се све што смо поменули слаже са курсом изградње односа стратешког партнерства са Русијом, који је најавио нови српски председник Томислав Николић. Уосталом, и најновија социолошка истраживања у Србији сведоче о томе да у земљи преовладавају мало другачији ставови од оних који су доминирали у Хајату. На пример, чак су и западне медијске куће (између осталих и немачка DPA) морале признати да је у августу број противника ступања Србије у Европску унију први пут био већи од броја присталица таквог корака. Разлог ове промене никако није само финансијска криза на просторима ЕУ, него и тежња Брисела да прихватање српске кандидатуре чврсто повеже са признањем самопроглашене независности Косова од стране Београда.

На срећу, српски народ ипак има историјско сећање и оно не дозвољава да се Северноатлантска алијанса, која је 1999. бомбардовала српске градове, сматра гарантом мира и стабилности на Балкану. Као што је својевремено сасвим исправно подсетио Србе руски амбасадор Александар Конузин, „једнострано проглашавање независности покрајине (Косова – П.И.) део је евроатлантског плана поделе Србије“.

Односи Србије са Русијом и Европском унијом тренутно „мирују“ у стању „динамичке равнотеже“. Превага једне или друге тенденције директно ће зависити од ситуације у Европској унији и НАТО-у, и од њихове политике према Србији. Ни Дачић ни Вучић по свом положају не могу и неће правити избор између прозападног и проруског курса. Такав избор је у стању да направи искључиво председник Николић.

Аутор је историчар и виши научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.