Један редак степски мачак

Паласова мачка је редак предатор који живи у степама и полустепама Евроазије. Уписана је у међународну и руску црвену листу и по статусу је скоро угрожена врста. Према подацима које поседују научници, број ових животиња се смањује. Опасност за њу представљају ловокрадице, као и ишчезавање њених природних станишта. Русија је најсеверније подручје на коме обитава Паласова мачка, и ту се среће углавном у планинско-степским и пустињско-степским пределима на југоистоку Републике Алтај, као и у Републикама Тува и Бурјатија, а такође у југоисточном делу забајкалског региона. Ова животињска врста је још увек недовољно изучена.

Паласова мачка добила је назив у част немачког природњака Петера Паласа, који је у 18. веку открио ову врсту на обали Каспијског језера. Постоји хипотеза да је ова дивља мачка сродна персијским мачкама, које такође имају густо крзно, округло тело и специфичан облик главе. Густа сива длака има беле завршетке који личе на пахуље снега. Тело јој је набијено више него код домаћих мачака. Тешка је око 5 kg, а шапе су јој дебље и краће.

Паласова мачка је активна отприлике у исто доба дана као и остали предатори. Воли да лови ноћу, у праскозорје или у сумрак. Обиталишта су јој процепи у стенама или јазбине глодара, мада и сама може да их копа. Ова мачка има и своје недостатке: прилично је незграпна и спора, па зато своје жртве чека у заседи крај њихове рупе или међу камењем.

Храни се готово искључиво звиждарима (Ochotonidae) и ситним глодарима. Ређе се храни текуницама, ситнијим зечевима и младунцима мрмота. Често Паласове мачке лове и ситније птице: шеве и јаребице. Од својих непријатеља се ова мачка спасава тако што бежи у јазбине и процепе, или се пење на литице или дрвеће. Ако је неко узнемирава, Паласова мачка кроз затворене зубе издаје оштар звук који помало подсећа на лавеж малог пса или кликтање сове. Паласове мачке су самотњаци. Мужјак обично заузима територију од 4 квадратна километра.

Росијскаја газета. Сва права задржана.