„Мали Корели“, чувар дрвеног неимарства Севера

Јединствени музеј под отвореним небом налази се 25 km од Архангелска: „Мали Корели“, највећа на свету колекција руске дрвене архитектуре 16-19. века – самобитног неимарства сурових северних крајева. На ово место пренете целе грађевине из удаљених села Архангелске Области.

Музеј дрвене архитектуре Руског Севера, „Мали Корели“ постао је 1983. члан Асоцијације европских музеја на отвореном, а 1996. је председничким указом уписан у листу посебно вредних објеката културног наслеђа народа Руске Федерације.

„Сребрне“ куполе на храму Вазнесења Господњег

Оне су од дрвета, као и цео храм, али се пресијавају на сунцу као да су сребрне. Тајна је у томе што су дрвени црепови, којима су покривене куполе, направљени од јасике, а она временом добија тако „блиставо“ својство. И поред тога што је јасика била на лошем гласу (сматрало се да је то Јудино дрво), северни неимари никако нису могли без ње, јер је веома отпорна на влагу.

Музеј је основан захваљујући огромним напорима и самопрегорном раду уметника, архитеката, рестауратора и етнографа чији је циљ био да сачувају национално наслеђе. Отворен је 1973, када су на ово место пренете старинске грађевине из удаљених села Архангелске Области. Било би потребно превалити велика растојања и обићи огромну територију да би се видела свака грађевина, а овако, неколико векова историје и архитектуре Руског Севера може да се прати у пријатној шетњи по живописном пределу.

Слични музеји постоје у Русији (најпознатији је Кижи), у Норвешкој, Шведској и Финској, а „Мали Корели“ су један од најрепрезентативнијих: овде је сабрано преко 120 објеката, од којих најстарији датирају из 16. века. Богата колекција садржи звонике, капеле и храмове, заветне крстове, као и објекте сеоског домаћинства: амбаре, купатила, бунаре, ледаре, гумна и сушионице за жито, ковачнице, ловачке и рибарске колибе. Музеј се нарочито поноси збирком ветрењача, као и колекцијом од 17 поморских бродова.

Црква Вазнесења Господњег, саграђена 1669. године. Музеј „Мали Корели“, Архангелска Област. Извор: foto-planeta.com.

Потрага за бисерима архитектуре се не прекида. Преношење споменика је врло компликовано. Радници музеја су разрадили посебан систем: свако брвно и сваки елемент грађевине се обележава и нумерише, објекат се пажљиво раставља на саставне делове, а затим се на територији музеја поново саставља. Превожење објеката из појединих рејона није нимало лако, јер је до удаљених села пут често веома лош, тако да се понекад чека зима и превоз се обавља саоницама, или уз помоћ авијације.

„Мали Корели“ имају највећу збирку ветрењача на територији Русије. Једна од њих је још увек у функцији: то је она која је 1902. пренета из села Калгачихе у Оњешком рејону. Њена рестаурација је завршена 2006. и од тада она одлично функционише, па чак сваке године учествује и у Празнику хлеба у Малим Корелима.

Непоновљивост староруске дрвене архитектуре одавно је призната у целом свету. Руски неимари су достигли изузетан ниво у изградњи објеката од материјала који им је био најдоступнији. Нажалост, дрво није дуговечно и због тога је старих дрвених здања тако мало. Сакупљање и рестаурација најрепрезентативнијих примерака је једини начин да се старе грађевине од дрвета сачувају.

У северном крају још увек постоји посебна неимарска традиција, јер на тим просторима одвајкада живе одважни и горди људи. Овамо су долазили непослушни, они који се нису покоравали ни кнезу ни патријарху. Због тога су се овде, рецимо, сачували примерци традиционалних руских храмова са куполама шаторастог облика (а не у облику главице лука), које су биле забрањене после црквене реформе у 16. веку.

Сеоске куће на руском северу су карактеристичне по разноврсности облика. Не могу се наћи две идентичне грађевине. Сваки домаћин је хтео да се по нечему истакне. Друга особеност северних кућа је њихова величина: све куће су монументалне, високе и простране, и свака личи на мали замак. Понекад су две куће спајане у једну да би под исти кров могла стати и велика породица и сва стока. У таквој кући је лакше било преживети сурову и дугу зиму.

Помори су народ који је живео у густим шумама, на обалама Печоре, Двине и Оњеге. Они никада нису оскудевали у грађевинском материјалу – дрвета има на претек, тако да је за сваку грађевину коришћено посебно дрво. На пример, за храмове и звонике су били најпогоднији борови стари по три века и високи двадесет метара. Од сваког таквог стабла секирама су тесали највише две даске. Своје чувене грађевине су подизали без ексера, не због несташице или цене гвожђа, него због климе. У суровим снежним крајевима метал брзо рђа и распада се, а дрво трули, тако да здање брзо губи стабилност. Али ако се гради само од дрвета, и ако сви елементи добро пасују један уз други, онда су куће топле и стабилне, и у њима је могло да се презими.

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.