Благословена песница

Архимандрит Силвестар са освајачима златних медаља у кик-боксу на Првом светском првенству у борилачким вештинама, Пекинг 2010. Извор: rostov-monastir.ru.

Архимандрит Силвестар са освајачима златних медаља у кик-боксу на Првом светском првенству у борилачким вештинама, Пекинг 2010. Извор: rostov-monastir.ru.

Борилачке вештине постају све популарније у Руској православној цркви. Да ли су православни свештеници на добром путу да помраче славу руског монаха-ратника Пересвета и ратоборних становника храма Шаолин?

Многе је зачудило учешће патријарха Кирила и других свештенослужитеља РПЦ на презентацији књиге о џудоу одржаној прошле недеље. Увртање руку на татамију, аперкати у рингу и „туширање“ на рвачкој струњачи публика тешко доводи у везу са традиционалним хришћанским вредностима. Па ипак, управо су борилачке вештине последњих година постале необично популарне међу православним свештеницима у Русији. „Московске новости“ су поразговарале са неколико свештенослужитеља који активно промовишу разне борилачке вештине.

Свештенство РПЦ нема јединствен став према професионалном спорту. Једни кажу да је то „извор греха“, а други благосиљају излазак на ринг. Међутим, на аматерском нивоу православни свештеници су на добром путу да помраче славу руског монаха-ратника Пересвета и ратоборних становника храма Шаолин.

Црни појас и карактер

Архимандрит Силвестар Лукашенко, потпредседник је јарославског одељења Савеза борилачких вештина Русије. Извор: Росиjска газета.

Архимандрит Силвестар Лукашенко, настојатељ храма светог мученика Андреја Стратилата у селу Сулост у Јарославској Области, на протеклој Олимпијади у Лондону био је духовник читаве руске репрезентације. Овај свештеник је дебитовао на њиви спортског „капеланства“ две године раније, на Светском такмичењу у борилачким вештинама у Пекингу. То је потпуно логично, јер отац Силвестар има црни појас (пети дан) у једној верзији теквондоа и потпредседник је регионалног одељења Савеза борилачких вештина Русије. „У младости сам се озбиљно бавио атлетиком, али већ тада су ми изнад кревета биле окачене боксерске рукавице“, прича он за „Московске новости“. „Отац је имао жарку жељу да ја будем способан да се одбраним у свакодневном животу и зато ме је учио основама бокса. Теквондоом сам почео да се бавим недавно, када сам већ обукао мантију. Не видим у томе ништа неприродно.“

Свештеник тврди да професионални спорт и борилачке вештине нису у супротности са основним постулатима његове вере. „Сваки спорт правилно изграђује човеков карактер. Данас је то и иначе један од основних начина да се наша омладина сачува од погубних саблазни. Успеси професионалних спортиста су стимуланс за масовно бављење спортом. Уверен сам да то мишљење дели и наш патријарх, иначе тешко да бих добио благослов за одлазак у Лондон“, каже отац Силвестар.

Борба као метафора

Мишљење оца Силвестра дели и настојатељ московског храма Светог Николе у Тројекурову, отац Александар (Немченко). Међу својим колегама по мантији он, по свему судећи, има највишу спортску титулу: крајем 1980-их је постао мајстор рвања слободним стилом. И дан-данас се он свакодневно труди да остане не само у духовној, него и у спортској форми. „Вежбам на справама, бавим се јогом, понекад спарингујем“, каже он. „Када сам постао свештеник рвање је за мене својеврсна метафора, као неки непрекидни двобој са својим људским страстима.“

Од 2000. године при храму ради Центар за рехабилитацију бивших затвореника и помоћ адолесцентима и наркоманима. Кажу да је то можда први такав центар у нашој земљи. Ту увек има педесетак људи којима је потребан опоравак, и отац Александар сматра да је бављење спортом један од начина да се они врате у нормалан живот.

Бокс по благослову

Засада се само један православни свештеник професионално бави борилачким вештинама. То је отац Сергије Акимов. Он служи у Нелидовској парохији при храму Баликинске иконе Пресвете Богородице у Тверској Области. У мају ове године је отац Сергије први пут изашао на професионални ринг. Изгубио је меч, и могуће је да ће то бити његов једини професионални наступ. „Ипак ја имам већ 34 године“, прича отац Сергије за „Московске новости“. „А и жена је против тога, каже да се много брине за мене. У своје време сам био доста успешан у аматерском боксу, доспео сам до звања мајстора спорта, а био сам близу звања мајстора међународне класе. Да будем искрен, изашао сам на професионални ринг због новца. Наша парохија је сиромашна.“

У септембру је отац Сергије поново отворио дечију секцију бокса за парохијане. Пре тренинга се сви прекрсте и направе метанију. У секцију се примају деца независно од вероисповести. „За све то ја имам благослов, иначе не бих наставио да боксујем“, прича свештеник-боксер.

Витезови – то смо ми

Има и другачијих мишљења. Јеромонах Теоктист Петров, творац система борилачких вештина „Светоруско витештво“, каже да је професионални спорт „извор греха“. По његовим речима, витештво је систем руковања свим врстама оружја и вештина борбе без оружја, као и борбе без оружја против наоружаног противника. Отац Теоктист тврди да сви називи захвата и техника имају староруски корен. Све се то учи у центру „Витешка слобода“ који се налази у Самарској Области.

„У нашем случају је циљ учења борилачких вештина искључиво одбрана вере и православне отаџбине“, каже отац Теоктист за „Московске новости“. „То је свето и богоугодно дело. Ми не желимо да имамо никакве везе са спортом, поготово професионалним. Чим се неко издвоји као најбољи, он одмах почиње да испољава гордост и грубост, а то су пороци. Због тога је такмичарски дух избачен из нашег система борилачких вештина. Није грех применити силу у име виших циљева, али је грех ако се то ради из забаве.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.