Тула, оружарница Русије

Тула је град са изразитим талентом за индустрију: још од 17. века снабдева Русију оружјем, медењацима и самоварима, и свој углед успешно одржава и у наше време.

Нема руског града који је толико препознатљив по својим производима као што је Тула. Ако је Магнитогорск синоним за производњу челика, Тула је синоним за производњу самовара, медењака и оружја. Многи историчари тврде да је Тула била први руски индустријски центар, јер је у њој још у 17. веку почела производња наоружања.

Историјски центар Туле смештен је око 200 километара јужно од Москве. На северној страни оивичен је реком Упом (притоком Оке) и налази се близу ушћа речице Тулице. Град се у средњовековним документима први пут помиње 1146, годину дана пре првог помена Москве.

У ово древно време град се налазио на североисточној граници Черниговске Кнежевине. Међутим, главни град Чернигов је био доста удаљен (око 644 km југозападно, у данашњој Украјини) и истурени положај Туле чинио ју је идеалном метом за напад рјазанских кнежева, који су њом и завладали почетком 13. века. После татарске окупације (1237-1240), Тула је потпала под власт Златне Хорде, мада је још увек била под формалном управом рјазанских кнежева. Tридесетих година 15. века град је кратко време био део Великог војводства Литваније. Тула касније постаје предмет интересовања великих кнежева Московије - прво Василија II (владао 1425-1462), а потом и Василија III (владао 1505-1533).

Нема руског града који је толико препознатљив по својим производима као што је Тула.

Василије III је увидео стратешки значај Туле за одбрану од напада Кримског Каната, највећег непријатеља тадашње Русије. У Тули, као и у другим градовима јужно од Москве (на пример у Коломни), велики кнез Василије III је покренуо изградњу кремља, који је завршен 1520. године. Током 16. века кремљ су користили браниоци за одбијање татарских напада, мада је град доживео и неколико разарања. Град је постао део низа утврђених насеља на јужној граници руске државе, познатих као „линија одбране“.

Игром судбине, тулску тврђаву су користили и побуњеници против државне власти током „времена смутње“ – периода друштвених и политичких сукоба у Русији, који је трајао од смрти цара Бориса Годунова 1605. до успостављања династије Романов 1613. У мају 1607. године град је постао центар устанка под вођством Ивана Болотникова. Током наредна 4 месеца побуњеници су пружали отпор снагама цара Василија Шујског (1552-1612), да би се 10. октобра предали. Болотников је погубљен 1608. године, а његов устанак су совјетски историчари исковали у легенду. Шујски је свргнут 1610. године

Иако тулски кремљ није био тако импресиван као они у Коломни или Смоленску, прилично је добро очуван и данас је значајан музеј у центру града. Тврђавом доминира Успењски храм, велика грађевина са 5 купола. Иако је црква грађена између 1762. и 1764. године, њена декорисана фасада од цигала подсећа на стил „московског барока“ касног 17. века. У периоду 1765-1767. унутрашњост цркве осликана је фрескама које спадају у најбоље примере монументалне црквене уметности 18. века у Русији.

Током 17. века мале радионице које су користиле локална налазишта железне руде прерасле су у веће производне целине и Тула је постала велики центар обраде метала и производње наоружања. Главни корак у том процесу десио се 1632. године, када је холандски предузимач Андреас Виниус (1605-1662) основао прво савремено постројење за прераду метала у Тули. Његов син, такође Андреас, био је блиски сарадник Петра Великог који 1712. године у Тули оснива Државну оружарницу, која постаје главни снабдевач оружјем руске војске.

Иако најпознатија по производњи наоружања, Тула је широј јавности позната и по производњи самовара. Према расположивим документима производња самовара почела је седамдесетих година 18. века у породичној радионици Фјодора Лисицина, бившег радника тулске оружарнице. Његови синови су наставили посао, и до почетка 19. века самовари из неколико тулских фабрика продавали су се по читавој Русији.

На крају 18. века производња у градским фабрикама постаје веома разноврсна, а Тула стиче архитектонска обележја регионалног административног центра. Њене куће, цркве, школе и пословне зграде биле су изграђене у неокласичном стилу, тада веома распрострањеном у Руској Империји. Године 1779. Андреј Квасов је израдио први урбанистички план Туле, који је био део општег пројекта преуређења провинцијских градова за време владавине Катарине Велике. Године 1824. архитекта Вилијем Хести израдио је нови план за тада већ значајно већи град, а трагови његовог пројекта видљиви су и у данашњем изгледу Туле.

Број радника у Тули нагло је порастао у време Руско-јапанског и Првог светског рата. После пада династије Романов 1917. године, градске фабрике су постале веома значајне за бољшевике током Руског грађанског рата, као и после тога.

Најхеројскија страница тулске историје исписана је у јесен 1941. године, када су јединице Црвене армије и радничке милиције успешно одбраниле град од опсаде немачких снага у чијем саставу је била и тенковска армија под командом Ханса Гудеријана. У тим тешким данима одбрана Туле била је кључна за совјетску победу пред вратима Москве.

Тула је и данас важан административни, културни и индустријски центар. Током 1990-их број житеља се смањивао, али је тај процес заустављен, тако да град већ неко време има пола милиона становника. Тула је поред музеја посвећених самоварима, медењацима и оружју добила и изванредан Музеј уметности у чије поставке улазе како иконе и дела примењене уметности, тако и модерног сликарства. Историјски и архитектонски споменици чине Тулу привлачим местом и за посетиоце чије је крајње одредиште имање Лава Толстоја у Јасној Пољани, које је удаљено око 14 километара од града.

Росијскаја газета. Сва права задржана.