Омск, Сибир Достојевског

Град Омск је веома сибирска мешавина раскошне ренесансне архитектуре, козачких цркава и огромне реке. У прошлости је био престоница козака и Беле гарде, „Мртви дом“ страдања Достојевског и индустријски ослонац у борби против Хитлера.

Омск, у коме данас живи око милион становника, основан је 1716. као утврђење на средњем току реке Иртиш. Током 18. века основна сврха му је била да штити јужну границу Русије и да успостави власт над староседелачким степским племенима.

Иако је у административном смислу током 18. века био под јурисдикцијом Тоболска, Омск у 19. веку стиче све више добија на значају. Између 1808. и 1917. Омск је био седиште сибирских козака, а 1822. формирана је засебна Омска област. Убрзо потом, почела је изградња козачке цркве светог Николе (1833-40), по пројекту познатог руског архитекте Василија Стасова. У овом, данас изванредно рестаурисаном храму чува се једна од најзначајнијих реликвија тога краја, застава Јермака Тимофејевича, козачког освајача Сибира.

Јако војно присуство још више је доприносило репутацији Омска као озлоглашене казнионице за прогнанике у Сибир. Најпознатији међу њима био је Фјодор Достојевски, осуђен 1849. због повезаности са „радикалима“ у Санкт Петербургу. У јануару 1850. Достојевски је под стражом спроведен у Омску тврђаву и у наредном периоду (1850-54) живео је тешким животом осуђеника на присилан рад, што је подразумевало истоварање баржи на Иртишу. Када му је здравље због физичких и психичких напора било нарушено, Достојевски је пребачен у болницу, где се о њему старао један саосећајни болничар. Тада је Достојевски почео да пише једно од својих првих дела, „Записе из мртвог дома“. Из тог времена сачувано је неколико зграда, укључујући и једну капију утврђења, неколико складишта и болницу.

Музеј визуелних уметности „Михаил Врубељ“. Фотографија из слободних извора.
Михаил Врубељ (1856-1910), сликар симболиста, један је од најпознатијих људи рођених у Омску. На слици: Михаил Врубељ, Богатир (1898).

Крајем 19. века Омск је доживео снажан развој, пошто је постао један од главних саобраћајних центара бескрајне руске унутрашњости. Редовна линија пароброда на реци Иртиш до Тоболска почела је са радом 1862. године. Међутим, оно што је највише довело до процвата Омска била је железница. У периоду 1894-95. Омск је Транссибирском железницом повезан са Чељабинском на западу и Новониколајевском (данашњим Новосибирском) на истоку. Године 1913. завршена је још једна пруга, која је Омск повезала са Тјумењом. То је постала главна пруга у Сибиру. Почетком 20. века број становника Омска се утростручио и износио је преко 60.000.

Развој града као транспортног чвора довео је и до процвата трговине. Некадашњи провинцијски гарнизонски град дрвених зграда са неколико већих цркава сада постаје банкарски, образовни, индустријски и трговачки центар Сибира. Осим филијала великих банака и предузећа из Москве и Санкт Петербурга, у Омск су пристигла и представништва компанија из САД, Немачке и Велике Британије. Зграде у центру Омска могле су се упоредити са московским. Многе нове пословне грађевине пројектоване су по узору на стил фирентинске ренесансе.

Током Првог светског рата Омск је и даље растао захваљујући свом стратешком положају, а 1917. број становника је већ достигао 100.000. Одмах по избијању Октобарске револуције успостављена је бољшевичка власт, али су уз извесну помоћ локалног становништва бољшевици протерани из града у јуну 1918. Војним ударом у новембру 1918. уведена је диктатура адмирала Александра Колчака (1874-1920), једног од вођа Белог покрета и некадашњег славног поларног истраживача и даровитог поморског официра. Скоро годину дана Омск је био белогардејска престоница, а кућа у којој се налазио Колчаков главни штаб данас је једна од градских знаменитости. У новембру 1919. Колчакове трупе биле су принуђене да напусте Омск.

Омск се током 1920-их борио са проблемима насталим због уздрмане економије и хаотичног стања које још увек владало у околини града, да би се знаци извесног индустријског напретка појавили тек у следећој деценији. Као и многи други сибирски градови, и Омск се знатно проширио и развио за време Другог светског рата услед прилива евакуисаног становништва и улоге саобраћајног и индустријског центра. Развој војноиндустријског комплекса града Омска наставио се и после рата, да би крајем 1970-их популација прешла границу од једног милиона. Омск је постао и центар индустрије за прераду нафте и гаса.

Упркос социјалном раслојавању и противречностима Русије 1990-их, Омск се опоравио и остао је важан економски и индустријски центар. У граду се налази угледан универзитет (отворен 1974) и једна од највећих регионалних библиотека у Сибиру. Град се ширио дуж реке Иртиш, тако да су поједини делови града постали међусобно веома удаљени. Радови на изградњи подземне железнице започети су 1996. године, да би касније били прекинути, па се отварање прве линије метроа не очекује пре 2017. године. Омск такође има међународни аеродром недалеко од центра града. Међутим, изградња новог аеродрома на безбеднијој локацији, удаљенијој од града, споро напредује.

Срећом, обнавља се историјски центар Омска, са његовом трговачком четврти с почетка 20. века, у којој се налазе импозантне пословне зграде и продавнице. Клупска сцена је веома жива, као и позоришни живот. Омск је многоконфесионална средина са израженом религијском хармонијом; поред обновљених православних цркава, град има и једну синагогу, џамије (управа сибирског имама је у Омску) и велику баптистичку цркву. Реконструкција најзначаније православне цркве, Успењског храма (изграђеног током деведесетих година 19. века, а срушеног 1935) завршена је 2007.

Уз добро управљање и одговарајуће инвестиције, овај сибирски град великог потенцијала ће, уз свој богати културни и интелектуални живот, бити спреман за даљи привредни напредак.

Росијскаја газета. Сва права задржана.