Дрвена архитектура свакако представља најстарији вид архитектуре на територији Русије. Кажу да је архитектура душа народа отеловљена у камену; на Русију се то може применити са извесном резервом. Русија је, наиме, дуго била земља у којој је дрво било главни грађевински материјал, тако да је и целокупна њена архитектура била дрвена. Од дрвета су се правили пагански храмови, тврђаве, куле и брвнаре. Помоћу дрвета су Руси, као и народи који су живели у додиру са источним Словенима, пре свега желели да изразе свој унутрашњи доживљај лепоте грађевинске конструкције, осећај за пропорцију и хармонију архитектонских склопова са природним амбијентом.
Нажалост, стари дрвени објекти се нису очували до наших дана, али овај народни архитектонски стил дошао је до нас кроз касније дрвене грађевине, кроз старе описе и цртеже. За руску дрвену архитектуру била је карактеристична слојевитост грађевине, њено украшавање малим кулама и балконима, са много споредних просторија – остава, пролаза и тремова. Сложени декоративни дуборез био је традиционални украс руских дрвених објеката. Ова традиција живи у народу и данас.
Владимиро-Суздаљска кнежевина је у 12. и 13. веку била важан културни центар Русије. Владимиро-суздаљска архитектура у том периоду достиже највећи процват. Појављују се једнокуполни храмови на четири стуба за чију су изградњу мајстори користили блокове од белог камена – овај грађевински материјал постао је традиционалан у неимарству владимиро-суздаљске школе. Дрвена архитектура је углавном наслеђена из паганске Русије, док је камена архитектура већ одлика христијанизоване Русије. Грађевине из тог периода скоро да немају декоративне елементе; само се рељефни украсни појас протезао дуж фасаде и горњег дела апсида, истичући огромну снагу глатких белих зидова. Тешка купола наглашавала је утисак непобедиве физичке снаге.
Сматра се да је новгородска архитектонска школа настала у 11. веку, у време изградње Софијског сабора. Већ на овом споменику приметне су карактеристичне црте новгородске архитектуре: монументалност, једноставност и одсуство сувишних украса. Један од најбољих примера овог архитектонског стила је Спасо-Преображењска црква у Нередици (1198). Одсуство било каквог спољног декора на фасади, рашчлањеној само лезенама, ствара утисак притајене снаге чак и у овом споменику скромних димензија.
Друга стилска карактеристика ове цркве је својеврсна пластичност њене форме, што такође представља особину која ће током наредних векова бити оно по чему се одликују архитектонски споменици Новгорода и Пскова. Непрецизност повезивања камених маса, приближне вредности архитектонске геометрије, закривљеност вертикала, неједнакост зидних површина – све је то присутно на Спасовом храму у Нередици, али не нарушава њену архитектонску форму. Напротив, даје јој неизрециву лепоту живог вајарског дела. Грађевине Новгорода и Пскова од 12. до 16. века већ нису тако монументалне као Софијски сабор. У њима је очуван стил једноставне одважности и величанствене силине, али их красе и изузетна интимност и топлина.
Када је Москва постала моћан политички центар, дошло је и до наглог развоја архитектуре на територији града и кнежевине. Московска архитектура је наследила архитектонске карактеристике Владимиро-Суздаљске и других кнежевина, али је добила и неке индивидуалне црте. У њеном стилу и грађевинама рефлектовао се историјски значај уједињења и ослобођења земаља, централизације државе и формирања јединствене нације. За овај период је карактеристична употреба опеке и теракоте. У зидарству опека замењује традиционални бели камен. Уједињењем руских земаља у једну државу локалне архитектонске школе престају да буду изоловане и почињу узајамно да се прожимају, обогаћују и формирају јединствени руски архитектонски стил, који представља спој једноставне конструкције и наглашене спољне декорације. Москва постаје уметнички центар свих руских кнежевина. Велики грађевински подухвати привлаче у Москву најбоље мајсторе. Свој коначни изглед у то време добија и архитектонски ансамбл Московског кремља.
Још у 15. веку се у руском неимарству појавила тенденција динамичког стремљења грађевине у висину. Даљи развој ове тенденције и трагање за новим архитектонским формама довели су до појаве шаторастог стила у руској архитектури, који се одликује стремљењем у висину, свечаношћу и отменошћу. Шатораста конструкција је архитектонска форма у виду вишестране (најчешће осмостране) пирамиде, којом се завршава архитектонско здање. Шаторастом конструкцијом су завршавани храмови, звоници, куле и тремови.
Најпознатији споменик архитектуре овог периода је храм Василија Блаженог на Црвеном тргу у Москви, који је саграђен по наређењу Ивана Горозног у знак сећања на освајање Казања.
Други познати споменик овог периода је Вазнесењска црква у Коломенском која представља први камени шаторасти храм у Русији.
Почетак 17. века је био „смутно доба“ за Русију. У градитељству се примећује привремени застој. Монументалне грађевине из прошлог века замењене су малим, понекад чак „декоративним“ здањима. Као пример овакве градње може да послужи московски храм Рођења Пресвете Богородице у улици Мала Дмитровка.
Крајем 17. века јавља се такозвани „наришкински (или московски) барок“ – архитектонски стил у коме су спољашња величанственост и декоративност спојени с прецизношћу и симетричношћу грађевине. Карактеристике овог стила су стремљење у висину, слојевитост грађевине и темељита разрада детаља уз очување и развој технике декорације помоћу боја (декоративна резбарија на белом камену, керамичке плоче у боји, фасадни украси). Један од најзначајнијих споменика овог стила је московски храм Покрова Пресвете Богородице у Новозаводској улици.
„Московски барок“ је био завршни период у развоју средњовековне руске архитектуре.
Оснивање Санкт Петербурга почетком 18. века дало је јак подстицај развоју руске архитектуре. У ово време јавља се такозвани петровски барок. То је био архитектонски стил оријентисан на примере шведске, немачке и холандске архитектуре. Ипак, само су први споменици овог периода, попут Петропавловске саборне цркве у Петербургу, практично избегли руски утицај. Без обзира на велики број страних архитеката, у Русији почиње да се формира нова аутентична архитектонска школа.
У архитектури барока праве линије уступају место кривудавим и изломљеним. Велику улогу имају ситни детаљи (рељефни украси, вазице, скулптуре). Одаје изгледају пространије захваљујући игри светлости и сенки.
У најважније архитектонске објекте који су очувани до наших дана спадају Петропавловска саборна црква, Летњи дворац Петра Великог, Александро-невска лавра и др.
За време владавине Јелисавете Петровне у Русији се развија нови правац у руском бароку који се и везује за њено име.
Тежња ка раскоши и централизација власти савршено су одговарале идејама западноевропског барока, коме је нови стил био много ближи него петровски барок. Престоничка аристократија је себе доживљавала као империју и већ је почела да тежи свему што је свечано, раскошно и сјајно.
У овом периоду се у престоници подижу огромни храмови, катедрале, дворци и палате чија архитектура поседује многобројне разноврсне детаље, живописност и пласичност форме. Зимски дворац у Санкт Петербургу је један од најпознатијих споменика барока из периода Јелисавете Петровне.
Крајем 18. века на смену барока у руској архитектури постепено долази класицизам. Овај стил је био прихваћен као међународни уметнички израз у оквиру кога се развијала његова национална варијанта. Коначно је завршен период културне изолованости, који је у руској архитектури трајао вековима. Руско племство је било заинтересовано за идеје просветитељства, и то је био један од фактора који је убрзао јачање класицизма у Русији. Било је и других фактора, као што је практична потреба за проширивањем домена архитектуре. Са развојем индустрије и ширењем градова, као и у Петрово време, поново се намећу урбанистички проблеми, грађевине постају разноврсније услед све сложенијег функционисања градског живота. Али за бројне тржнице и канцеларије није прикладан жанр празничне архитектуре коју барок није умео да превазиђе. Величанственост дворца не може се применити на све објекте у граду. Уметнички језик класицизма је био универзалан, за разлику од језика барока. Класицизам се могао применити на све, од најимпозантнијих двораца преко „обичних“ кућа до скромних дрвених кућица на периферији.
Средином 19. и почетком 20. века обнавља се интересовање за староруску архитектуру, што доводи до појаве читавог низа сродних архитектонских стилова који су често обједињени под називом „псеудоруски стил“. Овај стил је делимично позајмио архитектонске форме староруске и византијске аритектуре и применио их уз коришћење савременијих технологија.
Посебна карактеристика псеудоруског стила је дрвена резбарија која је служила као универзална декорација. Њоме су украшавани и дрвени павиљони, и елементи ентеријера, и кухињски прибор. Куће су прављене са високим крововима. Прозори су били мали, али их је било много. Прозорски оквири су били масивни, украшени многобројним фигурама, шарама и резбаријом.
Велика октобарска социјалистичка револуција дала је јак импулс стваралаштву у свим областима културе, уметности и архитектуре. Укидање приватних земљишних поседа и непокретне имовине, планска социјалистичка економија и револуционарни социјалистички идеали открили су до тада невиђене хоризонте у урбанистичким истраживањима и пројектовању зграда у складу са новим социјалним садржајима, као и у примени нових средстава архитектонског израза. Уметност руске авангарде је почела да се рађа још 1900-их, а њен успон је изнедрио и посебну верзију савремене архитектуре, која је била у супротности са традиционализмом. Конструктивизам и рационализам су почетком 1920-их биле две основне теоретске концепције, усмерене на одбацивање традиције у корист нове архитектуре, али су се и оне принципијелно разликовале једна од друге. За конструктивисте је једина исправна форма било рационално решење функционалне и конструктивне основе здања, док су рационалисти више обраћали пажњу на просторно решење и човеков доживљај грађевине и градског амбијента.
Архитектура СССР-а, од средине 30-их до 50-их година, која се везује за Стаљиново име, изнедрила је архитектонске ансамбле препознатљивог стила. Карактеристика новог стила је колективно пројектовање објеката. То је био почетак новог стила у архитектури. Раније су сви пројекти били ауторски, а сада су постали колективни. На пројектима почињу да раде велики архитектонски бирои под руководством водећих архитеката. Након 1945. архитектура улива оптимизам и веру у брзу обнову земље после Другог светког рата. Архитектура кружне линије московског метроа (прве линије која је изграђена после рата) била је оличење слављења победе и срећног, мирног живота. Седам московских небодера, саграђених 1947-1955. и познатих под називом „седам сестара“, најпознатије су „Стаљинове“ грађевине. То је „визит карта“ касног ампира Стаљиновог периода, са препознатљивим масивним украсним венцима, великим статуама, шиљцима и стубовима, са фасадама прекривеним мермером и белим украсним каменом.
Савремена архитектура Русије је мешавина свих стилова: конструктивизма, „hi-tech“ и модерне. У руским градовима појављују се облакодери и фитуристички пројекти као што је „Москва-сити“. Један од упечатљивих примера савремене архитектуре је Московски међународни Дом музике, један од највећих филхармонијских комплекса на свету.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
