Патријарх на Универзитету „Ломоносов“: о Русији, Западу, Цркви и држави

Патријарх Кирил на свечаности поводом доделе почасног доктората МГУ. Извор: foma.ru.

Патријарх Кирил на свечаности поводом доделе почасног доктората МГУ. Извор: foma.ru.

Како да Русија изабере свој пут? Треба ли (и у чему конкретно) да се оријентише на Запад? Шта је то морални закон и како се он коси са државним законима? Говори патријарх московски и целе Русије Кирил.

Патријарх московски и целе Русије Кирил је прошле недеље примио титулу почасног доктора Московског државног универзитета „Ломоносов“ (МГУ). Представљамо неколико неколико најзанимљивијих цитата из патријархове беседе.

О будућности Русије

Свака изградња почиње од пројекта... Један од проблема нашег друштвеног живота је управо одсуство представе о будућности. Људи радо изражавају своје незадовољство данашњим стањем, али много им је теже да дефинишу стање у какво би заправо желели да пређу из овог садашњег, какву земљу би хтели да изграде. Наравно, многи стручни колективи имају конкретне циљеве и задатке: да изграде путеве, или читаве градове, да подигну пољопривреду на виши ниво, и уопште да развију економију. Али није реч о појединачним гранама, па чак ни о формалном уређењу живота у земљи. Реч је о слици земље коју желимо да изградимо.

О традицији и историјском отпаду

Данашњи људи, поготово млади, често изражавају недоумицу, па чак и скептицизам кад чују реч „традиција“. „Традиција“, „тридиционалиста“, „традиционалан“ – те речи се доводе у везу са нечим што је давно прошло, што више није потребно, што нам смета. Међутим, традиција није сећање на прошлост, она је начин преношења вредности из нараштаја у нараштај. Чак и онај студент који се највише гнуша традиције, ипак студира по уџбенику који нису писали његови вршњаци, него човек кога можда већ одавно нема међу живима.

То не значи да традиција треба да чува све што је припадало прошлости. Ми не чувамо отпад, него га бацамо. У своме животу и раду човек производи много тога што му неће бити потребно у будућности. Али праве вредности се чувају помоћу традиције, другог начина нема. Зато мислим да је потребно имати крајње озбиљан однос према схватању традиционалног начела у животу друштва.

О копирању Запада

Европска цивилизација, чији део је и Русија, има два камена темељца: то су грчко-римска традиција филозофског осмишљавања света и библијско откровење. Стваралачку синтезу једног и другог налазимо код ранохришћанских писаца првог миленијума, које називамо светим оцима. Поједини аутори су ту традицију гајили и у средњем веку. Такву синтезу је подржавао и образовни систем Римске империје, како у њеном западном, тако и у источном делу – Византији. Место у културној традицији империје Ромеја обезбеђено је Русији управо захваљујући православљу и учености коју је оно ширило.

Када нам говоре о „европском путу“ развоја, готово увек имају у виду копирање и подражавање западних политичких и културних модела. Али подражавање и копирање је увек лошије од изворника, јер у њему нема оригиналног начела, нема правог стваралаштва. И зато, градити цивилизацију на основу подражавања значи детерминисати развој тако да он по дефиницији увек заостаје за онима у чијим рукама је оригинал. Опасно је кад одраслог човека неко мора да води. У младости и детињству је то неопходно, али када човек одрасте, онда више нема потребу да буде вођен, онда се открива потенцијал његове слободне личности.

Важно је схватити да истински европски пут не подразумева копирање онога што је туђе, него сагледавање својих сопствених европских корена и враћање тим коренима у новим културним и историјским околностима. Све што је речено може се, између осталог, применити и на изградњу државе.

О универзитетима

Обзиром да сам ја свој пут у Цркви почео од академске делатности и током десет година сам био ректор духовне академије, за мене вероватно и не постоји већа награда од награде коју додељује научни колегијум. Мени је добро позната атмосфера високошколске установе, атмосфера заседања научно-наставних већа. Ја знам како се у том колективу изоштрава мисао, како се прекидају неразумна излагања, како се дисциплинују човеков ум и човекове речи. Таква је академска средина. Ниједна друга средина не може тако да утиче на формирање личности, укључујући и способност да се неколико пута размисли пре него што се нешто каже.

О закону

Данас закон често гарантује људима потпуну независност од моралног начела и неограничену самовољу у прописивању норми које у датом тренутку из неког разлога одговарају законодавцима. Бебама у мајчиној утроби се ускраћује право на живот... Болесници и стари људи „морају да умру“, како тврде поједини савремени „мислиоци“, да не би узалуд трошили друштвене ресурсе, и зато им се одузима живот... Преиспитује се дефиниција брака, који за људску природу представља фундаменталну институцију... Све је то одраз дубинског помака у човековом погледу на свет, и хришћани сматрају да је тај помак деструктиван и опасан. Кажу, „све се може разорити, а после поново саградити“. Али ако се разори Богом дани морални закон, ако се он протера из живота људске заједнице, онда људи неће више ни бити способни да се организују у заједницу, било да је у питању породица, радни колектив или држава.

О Цркви и држави

Црква и држава су различите институције. Црква је добровољна заједница која се својим члановима обраћа пастирским речима, рачунајући на њихову добровољну послушност. Држава обухвата све становнике земље и има власт да их примора на испуњавање својих закона, ако треба и силом. Црква не тежи да преузме државну власт, нити намерава да присвоји функције државе. Штавише, она не тежи да има ни статус државне институције, који имају Цркве већинског становништва у многим европским државама. Стога је неумесно и бесмислено захтевати од Цркве „да се не стапа са државом“, јер Црква то свакако неће урадити.

Међутим, иза таквих захтева се често крије нешто друго, а то су покушаји приморавања Цркве да се одрекне пастирске одговорности за своје чланове, а православних хришћана да се одрекну својих грађанских права и обавеза. Чланови Цркве су истовремено и грађани државе и чланови друштва. Они у вршењу својих грађанских обавеза треба да се руководе хришћанском савешћу. То се односи и на обичне грађане, и на оне који су на одговорним државним функцијама.

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног материјала са foma.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.