Улан Уде, аутентични будизам у Сибиру

Република Бурјатија се простире дуж источне обале Бајкалског језера. У њој живи мешовито становништво – Руси и староседелачки народи богатог културног наслеђа. Престоница Бурјатије је Улан Уде, са преко 370.000 становника, удаљен око 100 километара од Бајкалског језера. Град је добио име по реци Уди која се улива у реку Селенгу, најзначајнију источну притоку Бајкала.

Центар руског будизма

Република Бурјатија је једна од четири чланице Руске Федерације у којој је доминантна религија будизам. Остале три су: Забајкалски Крај, Тува и Калмикија (једини доминантно будистички регион Европе). Будизам је признат као једна од традиционалних религија Русије и будистичка веронаука чини део школског предмета Религија.

Иволгински дацан поред Улан Удеа највећи је будистички религијски и образовни центар Русије. У њему се налази седиште ламе Пандито Хамбоа, поглавара руских будиста. У оквиру Ивоглинског дацана функционише и Будистички универзитет са четири факултета: филозофским, тантричким, иконописачким и медицинским.

Прва руска насеља у овом подручју (познатом као Транс-Бајкал или, шире, Даурија) основана су средином 17. века, када су козаци и други истраживачи трагали за новим трговачким путевима према Кини, као и драгоценим крзнима, попут самуровине. На овој пространој територији, реке су биле најзначајније саобраћајнице; из тог разлога је 1660-их подигнута мала тврђава на ушћу Уде у Селенгу. Насеље, које се првобитно звало Удинско, постало је административни центар области Транс-Бајкала и важна тачка на уносном трговачком путу од Иркутска до монголске границе.

Са економским процватом насеља у другој половини 18. века дошло је до изградње Саборне цркве Богородице Одигитрије, чија је фасада украшена у специфичном стилу познатом као „сибирски барок“. Храм Богородице Одигитрије данас је саборна црква за Епархију Улан Удеа и Бурјатије. Свети синод Руске православне цркве основао је ову епархију 2009. и од тада се она интензивно развија.

Овај град, преименован у Верхнеудинск („Горњи Удинск“), организовао је током 1780-их два сајма годишње – крајем зиме и у лето. Као и други провинцијски центри, Верхнеудинск је у време владавине Катарине Велике добио урбанистички план одобрен 1793. године. Мада је овај план модификован 1839, многе грађевине из тога доба постоје и данас, као што су Трговински суд и Курбатовљева тржница. Обе зграде подигнуте су у првој половини 19. века у неокласичном стилу.

Скулптура „Мајка Бурјатија“. Фотографија из слободних извора.

Током 19. века тек неколико цркава, главних административних и пословних зграда грађено је од цигала, посебно оне у улици Бољшаја. Већи део трговачког дела Верхнеудинска чиниле су дрвене куће, неке са дашчаном оплатом и око прозора често украшене дуборезом. На срећу, у централним деловима града опстало је неколико ових постојаних кућа. Други примерци локалних дрвених грађевина могу се видети у интересантном Етнографском музеју Транс-Бајкала смештеном на периферији Улан Удеа.

Транссибирска железница, која је 1899. стигла до Верхнеудинска, дала је важан подстицај развоју локалне привреде. Поред цркава, град је имао и синагогу која је сведочила о постојању мале али активне јеврејске заједнице. У страшно време Руског грађанског рата, Верхнеудинск је 1920. кратко време био главни град Далекоисточне Републике (под контролом Белог покрета), која се није дуго одржала. Године 1923. град је постао престоница Бурјатско-Монголске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике, а 1934. променио је име у Улан Уде („Црвена Уда“). Током 1939. број становника износио је скоро 126.000.

Споменик Лењину поред православног храма у Улан Удеу. Извор: foto-planeta.com. 

Најважније грађевине совјетске архитектуре у граду Улан Уде налазе се у близини Трга Совјета. Трг је изграђен крајем 1920-их на почетку Улице Бољшаја, која касније добија ново име – Лењинова улица. Стил околних зграда варира од строгог стила Дома Совјета (грађеног 1929-1931), седишта републичких власти, до китњастог стила зграде обласног комитета Комунистичке партије (1939-1941). Споменик Владимиру Иљичу Лењину постављен у јесен 1971. на Трг Совјета. Међу хиљадама споменика Лењину, овај се убраја у најоригиналније – глава првог совјетског вође огромних димензија изложена је на постољу испред Дома Совјета. Споменик је дело вајара Јурија и Георгија Нероде.

Најзначајнији споменик послератног Улан Удеа је Бурјатски театар опере и балета, који се налази недалеко од Трга Совјета. Украшен комбинацијом бурјатских и стаљинских мотива, Театар опере и балета је представник живописног стила насталог у овој републици почетком 1950-их. Изнад главног улаза налази се скулптура два коња која се пропињу. Њих јашу мушкарац и жена који симболизују бурјатски народ.

Транссибирска железница, џиновска артерија Русије
Пре 121 годину у Владивостоку је почела изградња Транссибирске железнице, најдуже пруге на свету. Ова магистрала повезује 2 дела света, 12 области и 87 градова, и дуга је 9288,2 km.

Значај будизма за локалну културну традицију на најбољи начин представљен је у чувеном Музеју историје Бурјатије. У 18. веку са ширењем тибетанске верзије будизма међу Бурјатима, појавили су се први будистички манастири (дацани). Тибетански израз „дацан“ значи „место сусрета“. До средине 19. века изграђена су 34 оваква манастира међу бурјатским племенима у области Транс-Бајкала.

Најактивнији будистички центар у Бурјатији у данашње време је Иволгински дацан, који се налази на око 20 километара јужно од Улан Удеа на реци Иволги. Основан је 1946, после рушења будистичких манастира и прогона монаха током 1920-их и 1930-их. Иволгински дацан је изграђен и украшен попут других локалних будистичких храмова, светилишта и библиотека. Главни храм („Цокчен дуган“) грађен је крајем 1940-их од цигала и има традиционалну вишеслојну структуру крова. Остале манастирске зграде углавном су грађене од дрвета и обојене су живописним шарама. Унутар ове светиње, будистичка уметност и ритуали прожимају се са узбудљивим пејзажом Бурјатије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.