Калеидоскоп природе и историје Куршске превлаке

Куршска превлака на обали Балтика: музеј природних зона. Извор: ИТАР-ТАСС.

Куршска превлака на обали Балтика: музеј природних зона. Извор: ИТАР-ТАСС.

На северозападу Русије дуж Балтичког мора, између Калињинграда и литванске Клајпеде пружа се узак пешчани појас који се с правом сматра једним од најнеобичнијих места у Европи.

Куршска превлака (понегде се среће облик „Курска превлака“) је национални парк природе у коме се на малом простору налази неколико сасвим различитих светова. Овде је природа толико разноврсна, почев од брезових шума до пешчаних дина, да су јој научници дали назив „музеј природних зона.“ И све се то налази на уском појасу земље који у свом најширем делу достиже 3,8 km, а у најужем свега 400 m. Али зато је дужина појаса 98 km, а нешто мање од половине налази се на територији Русије. Иза тога је гранични прелаз и литванска граница. Немогуће је да човек прође овим путем, а да се не заустави бар на сат времена, а можда и на читав дан. Овде се буквално на сваком километру указује потпуно нов призор: белогоричне и црногоричне шуме, бескрајне колоније птица и пешчане дине.

У 9. веку је овде живело паганско племе Курона по коме је превлака и добила име. Тада је она била прекривена шумом, а како легенда каже, Курони су се клањали стогодишњем дрвећу хватајући се у коло и играјући око њега. Шума је за њих била светиња. Један од првих хришћанских мисионара, прашки епископ Војцех Адалберт, платио је главом што је крочио у свету шуму.

Затим су у 12. веку на превлаку дошли Викинзи којима је шума служила само као материјал за прављење лаганих и брзих викиншких бродова. Али и даље је ова света шума остала очувана.

Легенда о Куршској превлаци „Преобраћени витез“

Легенда каже да је на Куршској превлаци средином 14. века живео Хенрик фон Кунцен, витез и шумски разбојник. То је био окорели незнабожац и сурови гонитељ хришћана, који је маштао о томе да оживи религију старих Пруса. Сваког хришћанина који би доспео на његов посед он је убијао и приносио на жртву својим паганским боговима. Живео је од пљачке, као и многи витезови у то време. Али једнога дана, док се враћао из разбојничког похода, Хенрик наиђе на необично лепог младића који је јахао коња црног као угаљ. Младић му обећа да ће му открити златне и дијамантске ризнице, само ако пође за њим. Одмах кренуше, али младић је јахао све брже и Хенрик га је једва сустизао. „За име Бога, стани!“ Кад чу ове речи, младић се окрете. Лице му је било изобличено. Он са негодовањем процеди кроз зубе: „Ипак си се спасао! Знај да сам ја ђаво и дошао сам да се обрачунам с тобом. Али имао си среће.“ Хенрик паде на земљу као мртав, а кад предвече дође к себи, није више могао да се смири. Ускоро се обратио у хришћанство, а остатак живота провео је окајавајући грехе.

Опасност се над њом надвила тек у 16. веку, када су на ову територију дошли Пруси. Испочетка су овде долазили у лов пруски краљеви и властела, а затим је почела брутална сеча стабала дуж читаве превлаке. Последице су биле катастрофалне: на измаку 18. века песак је затрпавао села и путеве, претварајући превлаку у пустињу. Људи су постепено напуштали ова места.

Пруска влада је затим донела одлуку о пошумљавању ове територије, а убрзо су дошли и научници, геодети и дендролози. Тако је почела битка за Куршску превлаку која траје све до данас. Имена многих људи који су у њој учествовали очувана су у разним називима као што су дина Ефа и Милерова узвишица. Њихов несебични труд се након 150 година коначно исплатио: песак је заустављен, а шуме спасене.

После Другог светског рата, када је и Куршска превлака заједно са делом Источне Прусије припала Совјетском Савезу, борбу за очување шуме наставили су совјетски дендролози. И данас локални ентузијасти, музејски радници, научници и волонтери из целе Русије раде на томе свакодневно, покушавајући да сачувају шуму, пешчане дине и птичја гнезда. Од 2000. године Куршска коса се налази на листи светске баштине УНЕСКО-а.

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.