Када ће настати Месечева област Русије?

Према „Месечевом програму“, Русија планира отварање сталне насеобине на Земљином сателиту после 2023. године. Извор: Getty Images.

Према „Месечевом програму“, Русија планира отварање сталне насеобине на Земљином сателиту после 2023. године. Извор: Getty Images.

Русија наставља озбиљне припреме за оснивање базе на Месецу. Према речима Игора Митрофанова из Института за космичка истраживања, Месец би ускоро могао да доживи судбину Арктика и Антарктика: прво ником нису требали, сада се око њих сви отимају.

Руски функционери све чешће говоре да Месец постаје приоритет нашег космичког програма. Озбиљно се разматра изградња сталне базе на површини Земљиног сателита. Обратили смо се за коментар Игору Митрофанову, шефу лабораторије космичке гама спектроскопије Института за космичка истраживања Руске академије наука. Он је један од руководилаца групе која одређује места за атерирање Месечевих модула и друге важне параметре експедиције.

„Руски репортер“: Челници космичке индустрије недавно су саопштили да ће Русија стварати базе на Месецу. Најпре је то изјавио шеф ‘Роскосмоса’ Владимир Поповкин, а затим и потпредседник владе Дмитриј Рогозин. Да ли стручњаци озбиљно разматрају питање база на Месецу?

Игор Митрофанов: Свакако. Месец треба да нам буде најближи циљ у космосу. То је фактички Земљин космички континент. Мислим да ће у 21. веку почети освајање Месеца. Тамо ће се отварати базе као што сада на Антарктику постоје станице.

РР: Има ли Русија техничке могућности за реализацију таквих пројеката? Ми већ дуги низ година нисмо радили ништа ван орбите.

И.М.: Наравно да има могућности. Подсећам вас да су на Месецу била наша два лунарна ровера и ми смо отуд добијали узорке Месечевог тла. Знања која су стечена у совјетско време још нису изгубљена, и оно што су могли да створе наши претходници ми данас можемо поново да успоставимо. Ако Русија претендује на статус космичке силе, она треба да лети у далеки космос. Неколико деценија нисмо летели, али то је пропуст који треба надокнадити.

РР: Русија у овом тренутку има само два пројекта везана за Месец: ‘Луна-Глоб’ и ‘Луна-Ресурс’. У каквом су они стању?

И.М.: Почетком ове године дошло је до измена у концепцији пројеката у вези са неуспешним лансирањем апарата ‘Фобос-Грунт’. То је био наш последњи покушај да изађемо у далеки космос. Специфично је то што нисмо изгубили апарат у неистраженим дубинама космоса, него на рутинској деоници лета. Из тога су извучене поуке. Ових дана смо завршили тестирање технолошких примерака уређаја на модулима за слетање и ускоро ћемо прећи на комплексно тестирање.

Планирано је да се 2015. апарат ‘Луна-Глоб’ спусти на Месец, 2016. ће бити извршено истраживање из орбите, а 2017. ће се тежи апарат ‘Луна-Ресурс’ спустити на подручје јужног пола. Тако ћемо фактички створити основну платформу за истраживање и освајање Месеца. Предвиђено је допремање на Земљу узорака тла са Месечевог пола и њихово упоређивање са узорцима који су допремљени у прошлом веку из подручја умерених ширина. Разматра се узимање узорака тла са дубине од око два метра. То треба одрадити тако да се не изгубе испарљиве материје. Може се десити да тамо има воде.

„Месечев програм“ Русије

Извор: www.federalspace.ru, www.laspace.ru.

РР: Научно-производни комплекс ‘Лавочкин’ има пројекат ‘Месечев полигон’, који представља развијену роботизовану базу. Да ли се он разматра као следећи корак?

И.М.: Ја сам учествовао у развоју тог пројекта. То је правац у коме се крећемо... Својевремено сам имао прилике да видим како је поступао Корољов. Он се трудио да сваки пројекат буде само степеник ка наредном пројекту. Концепција полигона је оно ка чему треба да тежимо када реализујемо садашње пројекте. Ево примера: на апарат који ће полетети 2015. биће монтиран радиопредајник, и он ће функционисати чак и пошто сам апарат заврши своју мисију. Када бирамо места за атерирање, ми водимо рачуна о томе да ли су погодна за каснији евентуални развој инфраструктуре. Први минимални корак у том правцу су радиопредајници. Ако се испостави да је подручје на које се спустио модул интересантно, онда на то место може да се упути већи лунарни ровер за узимање узорака тла. Затим стижу роботи који ће обезбеђивати енергију. Ако видимо да постоји могућност добијања воде, онда шаљемо уређаје који из тла издвајају воду, а из ње кисеоник и водоник... Тако ће се база постепено ширити.

РР: Владимир Поповкин је пре извесног времена говорио да ће космонаути полетети на Месец само ако се потврди да тамо има воде. Али ваша истраживања управо су то потврдила?

Тренутно Месец никоме није нарочито потребан, али крајем века се може испоставити да ће тамо сви ‘ограђивати парцеле’ за своје стално присуство. То се већ догодило са Арктиком, а сада се догађа са Антарктиком.

И.М.:Не могу тачно да кажем шта је имао у виду Владимир Александрович. Ми смо му поднели извештај о томе да на Месечевој површини видимо воду: наш неутронски детектор LEND, који сада лети на америчком апарату, показао је да у реголиту кратера Кабеус има око 5% воде. Затим се тамо срушио блок ‘Кентаур’ из пројекта LCROSS и сателит је потврдио да се приликом удара о тле подигла материја која садржи воду. Зато мислим да је Владимир Александрович хтео рећи да је неизвесно у којој мери је та вода доступна. Ако је то вода у облику леда, онда се реголит једноставно загрева и упарава. Ако је то хемијски везана вода, онда је процес издвајања воде већ сложенији. Управо због тога смо за апарате који ће летети 2015-2017. изабрали опрему која ће моћи да одговори на та питања: колико има воде и у ком облику је присутна. То је нешто као геолошко истраживање.

РР: Зар није боље улагати новац којим располаже космичка индустрија најпре у развој јефтиних средстава за избацивање у орбиту, например у хиперсоничне моторе, па тек онда размишљати о базама на Месецу? То је још увек веома скупо.

И.М.: Ја се свим силама борим против стереотипног мишљења да је то скупо. Наравно, програм треба формулисати имајући у виду трошкове. Не морамо по сваку цену да организујемо трку у освајању Месеца, као што је то било 60-их, када је лансирано и по неколико ракета заредом и кад се пуцало ракетама као из митраљеза. Али сетимо се да први пројекти о којима говорим коштају негде око 10 милијарди рубаља, а ми имамо око 100 милиона пореских обвезника. Ако се подели на све подједнако, испада око 100 рубаља по човеку. То је смешна сума, ако је упоредимо са амбицијама. Важно је схватити да тај новац неће одлетети на Месец. Он остаје овде у облику инфраструктуре, радних места, нових материјала.

РР: Да, кажу да се чак и амерички програм 60-их, који је био невероватно скуп, ипак исплатио захваљујући појави нових технологија.

И.М.: Наравно! Сви су већ заборавили да је Интернет, на пример, један од производа пројеката ‘Аполон’. Технологија се појавила природним путем ради потреба тог пројекта. Сматрам да ми треба да објаснимо наше циљеве пореским обвезницима. Ако говоримо да Русија треба да буде на првим положајима космичког прогреса, онда то постаје циљ, а развој апарата, технологија и материјала само је средство за достизање тог конкретног циља. Циљ је, дакле, да будемо тамо где се може појавити ново знање. Тренутно Месец никоме није нарочито потребан, али крајем века се може испоставити да ће тамо сви ‘ограђивати парцеле’ за своје стално присуство. То се већ догодило са Арктиком, а сада се догађа са Антарктиком.

РР: Реално гледано, која земља има највише шансе да у 21. веку прва пошаље своје грађане на Месец?

И.М.: То питање је ствар погледа на свет. Ја сматрам да би било веома добро ако би међународна станица на јужном Месечевом полу била следећи међународни пројекат после Међународне космичке станице (МКС). У том случају не би било важно чија ће нога прва ступити на Месечево тле.

Росијскаја газета. Сва права задржана.