Кјахта, град грофа Саве

Кјахта је вероватно једини град у Русији који је основао један Србин. Гроф Сава Владиславич-Рагузински је почетком 18. века положио камен темељац за насеље које је било плод његових дугих и успешних преговора за успостављање трговинских односа Русије и Кине и које је дуго остало једина капија кроз коју је чај из Кине одлазио у Европу.

Кјахта се налази у једном од малобројних региона на свету у којима се православље и будизам сусрећу као традиционалне религије. Фотографије: Вилијем Брамфилд, RBTH.

Једна од најживописнијих области Руске Федерације налази се у Републици Бурјатији дуж северне границе Монголијe и Кине. Кроз сув, прозрачан ваздух поглед се пружа до голих равница, које се смењују са валовитим брдима обраслим четинарским шумама. У овој области је некада било много будистичких манастира, а данас је остало само неколико у области Гусиног језера („Гушчијег језера“), познатог по азурно плавој води у којој се огледају околне планине.

Главни центар људске делатности у овој области је град Кјахта – већ више од три века главни гранични трговински прелаз између Русије и Кине. Налази се 240 километара јужно од главног града Бурјатије Улан Удеа. Кјахту је почетком 18. века основао гроф Сава Владиславич-Рагузински, Србин који је живео и радио у Русији у време Петра Великог и Катарине Велике. Кјахта је настала као агломерација три насеља у којима се обављала трговина између Русије и Кине и завршавали се царински послови. Ово место крај речице Кјахте налазило се на најважнијем караванском путу између сибирског града Иркутска и Пекинга. Године 1727. гроф Сава Рагузински је положио камен темељац Троицкосавске тврђаве (по цркви посвећеној и Св. Тројици и св. Сави Српском). Исте године, после дугих преговора које је гроф Сава водио као абмасадор у Кини, Руска Империја је са Кинеским Царством потписала споразуме којима су формално утврђени граница и трговински односи. Насеље око саме тврђаве 1805. постаје град Тројицкосавск.

Како доћи

Компаније „Аерофлот“, „S7“ и „Владивисток Авиа“ лете директно из Москве до главног града Републике Бурјатије, Улан Удеа. Лет траје шест и по сати. Авионска карта кошта око 290 евра. Ипак, прави авантуристи ће до Улан Удеа ићи Транссибирском железницом 4 дана и карту платити само 110 евра.

Даље се мора путем: са Јужне аутобуске станице Улан Удеа треба ићи 235 km у правцу монголске границе.

Аутобуси, комбији и таксији саобраћају редовно. Аутобуска карта до Кјахте кошта 6,25 евра. Вожња траје 4 сата, али комбијем или таксијем можете стићи доста брже.

Руска реч

Тројицкосавска тврђава је имала административну и одбрамбену улогу, док се трговина обављала у суседном насељу Кјахтинска Слобода, основаном такође 1727. Тамо су долазили руски трговци да би крзно, кожу и стоку мењали за разноврсну робу из Кине, укључујући свилу и порцелан, али пре свега зачине попут ђумбира и рабарбаре, врло цењених због својих лековитих својстава. Кјахтинска Слобода током 1760-их постаје главно место у пограничној трговини са Кином, што је утицало на повећање броја становника и развој оба руска насеља. Треће насеље у коме су се окупљали кинески трговци с друге стране границе било је познато као Мајмачин (према кинеској речи која значи „трговински центар“).

До краја 18. века чај је био најважнији увозни производ, а Кјахта је готово читав век њиме снабдевала не само огромно руско тржиште, већ и европско. Неке од зграда подигнутих за потребе трговине чајем још увек су у различитој мери очуване, укључујући и главни трговински центар недалеко од цркве Васкрсења Христовог. У овом здању су се паковале бале кинеског чаја ради испоруке на Запад.

Као и многи сибирски градови, Кјахта је осетила последице свирепости Руског грађанског рата. Између 1918. и 1921. град је био поприште борби бројних фракција, а истовремено је одиграо значајну улогу и у оснивању комунистичких снага у Монголији.

У првом веку постојања града све зграде у Кјахти подизане су од дрвета. Међутим, током 19. века дрвене цркве су замењене великим зиданим црквама у неокласичном стилу, што је био показатељ све убрзанијег развоја. Најзначајнија међу њима била је саборна црква Св. Тројице, започета 1812. захваљујући донацијама локалних трговаца, а довршена 1817. Црква је проширена доградњом благоваонице 1870, чиме поприма изглед који више подсећа на западне него на руске православне цркве. Током совјетског периода саборна црква била је затворена и 1934. претворена у музеј, а 1963. је изгорела у пожару. Њене голе зидине још увек стоје као импозантна рушевина.

Како становници Тројицкосавска не би својом реконструисаном саборном црквом надмашили предузетнике из трговачког дела Кјахте, ови су 1830. финансирали изградњу нове велике цркве Васкрсења Христовог, подигнуте по пројекту московског архитекте Григорија Герасимова. Када је изградња цркве завршена и њена три олтара освећена 1838, овај прашњави погранични град могао је да се похвали двема највеличанственијим црквама у забајкалском делу Русије. Та здања настала су захваљујући значају Кјахте у трговини кинеским чајем. У периоду 1884-1888. изграђена је и гробљанска Успењска црква, која је заменила суседну дрвену.

Луј Никола де Лепинас. Кјахта. Гравира из 1783. године.
Где одсести

У Кјахти постоје два хотела: „Дружба“ у Улици Крупске и „Кјахтински тракт“ у Лењиновој улици. Оба хотела су веома добра и налазе се у центру града. Углавном имају собе са три звездице, мада могу да се узму и комфорније. Смештај у двокреветној соби кошта 30-35 евра. Може се изнајмити и приватан стан за 12 евра дневно.

Онима који се одлуче за овакво путовање препоручујемо да пре него што крену на пут позову московског представника ових симпатичних хотела. Они немају ни сајтове ни своје странице на booking.com, па је зато резервација могућа само телефоном: +7 (495) 989-20-26.

Руска реч

За привлачност Кјахте су вероватно најзаслужније њене приватне куће, које су саграђене првенствено од дрвета. Захваљујући сувој клими оне су релативно добро очуване и без много труда око одржавања. Једна од малобројних великих зиданих кућа у граду средином 19. века припадала је Алексеју Лужњикову, који је потицао из породице мецена познатих и по својој гостољубивости. Међу многобројним гостима Лужњиковљеве куће био је и познати амерички путник и писац Џорџ Кенан.

Значај Кјахте за трговину чајем опао је после Опијумских ратова између Кинеског Царства и Британске Империје и отварања кинеских лука за енглеске бродове средином 19. века, повезане са потоњом изградњом Суецког канала.

Значај је био додатно умањен и чињеницом да се град налази далеко од железничких пруга. Ипак, Кјахта је све до данас задржала важност у локалној трговини са северном Кином.

Значај Кјахте за трговину чајем опао је после Опијумских ратова између Кинеског Царства и Британске Империје и отварања кинеских лука за енглеске бродове средином 19. века.

Као и многи сибирски градови, Кјахта је осетила последице свирепости Руског грађанског рата. Између 1918. и 1921. град је био поприште борби бројних фракција, а истовремено је одиграо значајну улогу и у оснивању комунистичких снага у Монголији. После свега, град су у пролеће 1921. напале трупе барона Романа Фјодоровича фон Унгерн-Штернберга, једног од вођа Белог покрета. Премда су совјетске снаге одбиле овај напад, у борбама вођеним 1921. потпуно је спаљено некада богато кинеско насеље Мајмачин.

Од 1934. име Кјахта почиње да се користи за сва насеља. За време совјетске власти град је добио нову улогу – постао је административни центар и седиште војног гарнизона. Данас је Кјахта мирно погранично место са нешто мање од 20.000 становника. Визија градске управе јесте да унапреди привреду развојем туризма, посебно увођењем еко-туристичких путовања за Монголију. У том смислу, за Кјахту је повољна околност што ју је талас развоја мимоишао, тако да је задржала много од свог некадашњег изгледа из времена када је била главна капија Русије за „сав чај који долази из Кине.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.