Како је Путин постао бренд

Илустрација: Наталиja Михаjленко.

Илустрација: Наталиja Михаjленко.

Председник Русије Владимир Путин дочекује свој 60. рођендан као један од најутицајнијих политичара на свету. Једни га славе, други демонизују. У отаџбини и иностранству он се све мање третира као жив човек и постепено постаје бренд, тј. схема у којој свако види оно што жели да види.

Часопис „Форбс“ је пре две године ставио Владимира Путина на друго место листе најмоћнијих светских политичара, иза Барака Обаме, али испред председника Кине Хуа Ђинтаоа. Ипак, Путина сви доживљавају као посебну појаву, тј. не везују га за земљу којом управља. И не може се рећи да је то његова заслуга или кривица. Једноставно се испоставило да је председник Русије најизразитије оличење стања у целом свету, оне смутне прелазне ситуације у којој се налази цео међународни систем и све државе од којих је тај систем састављен. Он је симбол те ситуације, само што је за једне позитиван, а за друге негативан.

Русија јесте ослабљена распадом Совјетског Савеза, али ипак остаје једна од најактивнијих земаља која не крије своје амбиције. Ставови Русије се не могу игнорисати обзиром на њен комбиновани нуклеарно-енергетски потенцијал.

Путин је дошао на власт под паролом стабилности у Русији, и то у тренутку када је свет већ прославио победу Запада у Хладном рату и кренуо у суноврат. Стање у свету је великом брзином све више постајало недефинисано услед распада дотадашње уобичајене структуре.

Грозничави покушаји Запада да учврсти светски систем створен по западним шаблонима довели су до тога да се конструкција почела љуљати на све стране. А пошто је та конструкција јединствена и целовита као никада раније, онда сви осећају последице нечијих непромишљених потеза. Међутим, стабилизација која се реализује изнутра у супротности је са дестабилизацијом која долази споља. Другим речима, Путин се нашао у противфази.

За многе људе у свету Путин је "типичан" непријатељ прогреса, симбол застарелних погледа и старомодних метода. У стварности, међутим, руски председник, по свему судећи, живи у непрестаном гневу који периодично избија на површину. Тај гнев је усмерен против политичара водећих светских сила који својим потезима као да намерно љуљају међународни систем са циљем да му расклимају сваки ослонац.

У својим чланцима и јавним наступима Путин увек излаже једну исту мисао: свет је опасан и непредвидљив, а потези великих сила чине га још опаснијим. Чини се да је то очигледно, али из неког разлога сваки пут се испоставља да иницијатори ратова, упада, интервенција и реформи касније увек буду изненађени последицама. То се види на мноштву примера које пружа новија историја, од Ирака до Либије.

Протеклих година смо обнављали костур државе, растурене 1990-их, после краха СССР-а, и сада тај костур треба учврстити, а за такву доградњу је потребно време, говорио је Путин на једном предизборном сусрету у фебруару.

Путин није усамљен у неприхватању актуелног стања, али се у противљењу таквој ситуацији управо он стицајем околности нашао на истуреном положају. То је и разумљиво. Прво, Русија јесте ослабљена распадом Совјетског Савеза, али ипак остаје једна од најактивнијих земаља која не крије своје амбиције. Друго, ставови Русије се не могу игнорисати, обзиром на њен комбиновани нуклеарно-енергетски потенцијал. И треће, томе доприносе и личне особине председника Путина – толика непосредност и отвореност није типична за политичаре његовог ранга.

Многи који гледају са стране уверени су да је Путин лукави стратег, који има „велики план“ у неколико тачака: добро осмишљена експанзија, обнављање империје, учвршћивање вертикале власти и повратак у СССР. У таквој конструкцији лик председника Русије добија додатни ореол надмоћи. Ствари, међутим, другачије стоје. Биће да ни сам Путин не верује много у стратегију.

Председник Русије је реакционар у том смислу што радије прибегава реакцији, тј. реаговању, него неким другим политичким потезима. Њему је својствено само да одговара на импулсе који стижу изнутра и споља. Тада он тачно зна одакле потиче изазов и каквог је карактера, па може да реагује исправно и без грешке.

Реакционарност у другом значењу, тј. у смислу супротстављања променама, у почетку није била својствена Путину. Ту особину он стиче у оној мери, у којој долази до закључка да све што је ново из неког разлога само погоршава ситуацију.

Руски председник, по свему судећи, живи у непрестаном гневу који периодично избија на површину. Тај гнев је усмерен против политичара водећих светских сила који својим потезима као да намерно љуљају међународни систем са циљем да му расклимају сваки ослонац.

Све веће спољашње турбуленције забрињавају Путина пре свега зато што корелирају са унутрашњим факторима нестабилности и појачавају их. Путин, као и многи његови конзервативни претходници, стално говори како је земљи потребно време за стабилан, постојан и контролисан развој, и како је још рано да се све препусти слободној демократској стихији.

Протеклих година смо обнављали костур државе, растурене 1990-их, после краха СССР-а, и сада тај костур треба учврстити, а за такву доградњу је потребно време, говорио је Путин на једном предизборном сусрету у фебруару. Занимљиви су Путинови одабрани изрази. То није перестројка коју је измислио Михаил Горбачов и коју многи грађани Русије доживљавају као други израз за катастрофу. Путин говори о доградњи, а то је пажљиво надовезивање на оно што је већ изграђено.

Путин схвата да протести којима је пробуђено друштво дочекало његов повратак у Кремљ нису само производ хушкања са Запада (мада он свакако и у то верује), него и показатељ социјалних промена које се одигравају у друштву. Уз то, он је уверен да учесници протестних митинга (чак и они који искрено протестују) нису у праву, јер „још је рано, треба времена, чекајте да доградимо...“

Историја је увек доследно доказивала да конзервативци никада нису имали на располагању то време које им је било тако неопходно. Увек се догађало нешто што је под притиском промена анулирало све њихове напоре, чак и оне добре и конструктивне. Те промене често нису биле позитивне, али у време када су се дешавале нико о томе није размишљао.

Путин се вратио на чело државе без рецепата за решавање новонасталих проблема, али зато са појачаним осећањем опасности и рањивости свега што нас окружује. Тешко је окривити Путина због одсуства стратегије, јер нико данас нема стратегију. У овако непредвидљивом свету стратегија је готово бесмислена. Искуство Европе показује да конструкције за које се сматрало да су добро осмишљене и веома поуздане могу да се сруше као кула од карата. Путин као реалиста и конзервативац прилично трезвено сагледава сву сложеност актуелних збивања, али не налази одговоре на све бројније изазове.

Аутор je главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.