„Језиком до истине“

Учесници конкурса за доделу Пушкинове награде, која се у организацији „Росијске газете“ додељује предавачима руског језика из иностранства. Извор: Росијска газета.

Учесници конкурса за доделу Пушкинове награде, која се у организацији „Росијске газете“ додељује предавачима руског језика из иностранства. Извор: Росијска газета.

Могло би се без преувеличавања рећи да се у неким земљама против руског језика води прави рат. Зашто је то тако и зашто се упркос томе људи у Украјини, Пољској, Грузији, Аустрији и Србији одлучују да уче руски?

Ове године су се по 12. пут у Москви окупили добитници Пушкинове награде која се у организацији „Росијске газете“ додељује предавачима из иностранства. Победници су писали текст на тему „Језиком до истине“. Тако болна тема подразумевала је да аутори, без преувеличавања, покажу своју грађанску храброст. Њихове лепе речи о великом руском језику читали смо под утиском контроверзне театралне представе, у којој су украјински националисти одсецали свињске језике у знак протеста против додељивања руском језику званичног статуса у појединим регионима. Не заборавимо и одлуку владе Естоније да се од 2012. на естонском језику мора предавати 60% предмета, независно од тога који језик говоре ученици. Испоставило се да је у неким земљама руски једини језик на коме се може сазнати истина о Другом светском рату и великој руској књижевности.

Потребан ми је руски језик...



Да бих водила емисију на локалној телевизији.
Даринка Крстић, Србија

Да бих ширила истину о нашој заједничкој историји.
Јевгенија Куљчицка, Пољска

Опредељење за руски језик је знак престижа.
Ерих Поинтнер, Аустрија

Да би се добио посао треба знати енглески, али без руског је тешко запослити се.
Талико Тваури, Грузија

Искрено говорећи, када смо смишљали тему „Језиком до истине“, највише смо имали у виду Украјину, где се закон „О основама државне језичке политике“ рађао у мукама, уз опозиционе митинге, па чак и туче у Врховној Ради (парламенту).

РГ: Тренутно је руски језик постао званичан у 13 региона, а Крим није међу њима. Зашто?

Ирина Степанова, Симферопољ, Украјина: У томе и јесте ствар, што се закон не тиче само руског језика, него и свих других регионалних језика у земљи, па самим тим и татарског, а он је врло распрострањен на Криму.

Усвајање закона је одложено за октобар, док се не припреми цео пакет докумената за кримскотатарски језик. Украјина је смогла снаге да крене путем европског демократизма. Сложићете се да Швајцарска и Канада лепо живе, и ја не видим да постојање украјинске државе може бити доведено у питање због тога што се руски језик користи паралелно са украјинским. У Украјини живи 120 националности: Грци, Бугари, Таџици, Узбеци, Татари... Стицајем историјских околности ми међусобно разговарамо на руском.

РГ: Само пре неколико година разговор на руском није био у моди. Тада је украјински био језик политичке и културне елите. Од чега, по вашем мишљењу, зависи да ли је неки језик у моди?

Ирина Балинска, Хаифа, Израел: Нажалост, унуци мојих пријатеља не знају руски. Процес нестајања руског језика у Израелу се наставља. Ја живим у Хаифи, где се одржава фестивал руског језика. Он обједињује све ентузијасте који на руском певају песме, пишу стихове и изводе позоришне представе. Нажалост, они углавном имају 60 и више година. Руски је за омладину језик стараца, као што је некада јидиш био језик којим говоре баке и деке. Њима није занимљиво да говоре руски, није модерно. Мој рођак има шест година и каже: „Нећу да говорим руски, јер ми се сви смеју“. Једно истраживање, извршено у Израелу, показало је да ако билингвално дете одбаци руски језик у детињству, онда ће му касније на факултету учење руског много теже пасти него Немцима и Французима.

РГ: Коју истину Израел не зна, а ви је преносите уз помоћ руског језика?

Ирина Балинска: То је пре свега истина о Другом светском рату. Садашњи израелски уџбеници су антируски. Кад питате децу ко је победио у Другом светском рату, често добијете одговор: „Американци“. Хаифа је једини град у коме се 8. маја организује Победничка парада.

РГ: Како све то корелира са чињеницом да је у Јерусалиму саграђен огроман меморијални центар Јад Вашем, посвећен жртвама нацизма, који посећују ђачке екскурзије?

Ирина Балинска: Један део концентрационих логора су ослободили Американци, а други совјетска армија. Међутим, у уџбеницима се истиче само једна страна. Ако ученик воли историју, он ће свакако доћи до истине, или ће му наставник помоћи (ако се озбиљно бави својом професијом). Међутим, дешава се да деца „науче“ и ово: Стаљин и Хитлер су били на истој страни, они су заједно хтели да униште јеврејски народ! Историјска истина је болно питање за Израел.

Тамара Кенчадзе, Тбилиси, Грузија: Историјско сећање грузијског народа је, нажалост, затајило: 300 хиљада Грузина је погинуло у Другом светском рату, а међу њима и мој деда – погинуо је код Кенигсберга. Некада је његово име било угравирано у музеју Ратне славе у његовом родном граду Кутаисију. Сада тај музеј више не постоји. Као што не постоји ни спомен-комплекс који је био саграђен у част победе. Он је дигнут у ваздух пре две године. Ужасна је чињеница да јавност готово није ни обратила пажњу на тај догађај, јер је била заузета предизборном трком за удобне фотеље. И у Бутумију је ове године срушен споменик, и нико то није приметио.

Ерих Поинтнер, Санкт Пелтен, Аустрија: Избор руског као другог страног језика је знак престижа. Код нас сви уче енглески, док се 20 хиљада определило за француски као други језик, а 5 хиљада за руски. То су они који не желе да буду „као остали“ и труде се да изразе свој сопствени поглед на свет и на дешавања у свету. У мојој гимназији ученици који имају 13 и 14 година бирају руски, француски или латински. Они не мисле на новац и бизнис и немају јасне представе о будућности. Избором руског језика они желе да кажу: ми желимо „нешто друго“ и „другачије“. То је елитизам у позитивном значењу те речи. Ако неко у дипломи има петицу из француског, нико на то не обраћа пажњу. Али ако има петицу из руског, онда окружење испољава велико интересовање за њега.

РГ: Вратимо се нашој заједничкој историји. Да ли се у Аустрији на било који начин обележава 200-годишњица рата 1812?

Ерих Поинтнер: Наполеонови ратови у аустријској свести не играју никакву улогу. Нико нема појма шта је Аустрија тада радила и на чијој страни је била. Наполеон је код нас негативан лик, и не доживљава се романтично. Али ми ни о Кутузову не знамо ништа. Додуше, у Бечу има неколико руских назива: Улица Голицина, Дворац Трубецког...

РГ: И поред вишевековних драматичних односа између Русије и Пољске, према подацима Фонда „Руски свет“ („Русский мир“), код Пољака је руски језик данас веома популаран. Пре десет година је био на 14. месту по популарности, а данас је на другом, после енглеског...

Јевгенија Куљчицка: Па ипак, у Пољској постоји само једна мала школа у којој се настава изводи на руском језику, и та школа је при амбасади Русије у Варшави. Постоје читава војводства у којима се руски не учи ни у једној школи. Чак се не учи ни у војводству где се налази споменик Кутузову.

Не може се рећи да је пољска омладина оријентисана на Запад. Искрено говорећи, они уопште не знају на коју страну да се окрену и на кога да се оријентишу. Не могу да тврдим да су у нашој вароши млади више заинтересовани за енглески језик. Ко више пажње обраћа на њих и удељује им више времена, тај их и води за собом. Ученици нарочито цене наставнике који им омогућавају да упишу факултет без полагања пријемног испита, тј. који их воде на такмичења и омогућавају им да освајајају награде, и да отпутују негде у иностранство, на пример у Русију (преко 50 ученика наше школе је било у Москви, Геленџику, Новоросијску...).

РГ: Вратимо се на Грузију. Од ове године ће се руски учити тек од седмог разреда, а пре конфликта се учио од првог. Да ли је то нестајање језика са ове територије?

Талико Тваури, Тбилиси, Грузија: Да, било је то тешко време, једна реч се није могла рећи на руском, људи су били у страху. Данас је ситуација много боља, емоције су се стишале. Људи су свесно дошли до закључка да је руски језик једноставно неопходан. Прво, сва наша интелигенција још увек говори руски. Већина је стекла образовање на руском језику. Да би се у нашој земљи добио посао обавезно је знање енглеског, али без руског је тешко запослити се. Ево, ви кажете да се језиком стиже до истине. Међутим, ђаци и студенти грузијске националности тешко могу да оду у Русију и да се боље упознају са вашом културом, да усавршавају свој руски језик, да се упознају са руским вршњацима. А ђацима руске националности је то омогућено. Ми имамо безвизни режим са Русијом, а она нас не прима. У Грузију се може ући пешке, аутобусом, авионом и како год хоћете. А нама из Грузије то није омогућено. Када сам ја одлазила, мојим пријатељима и познаницима је било много жао што и они не могу да крену, па су ми говорили да поздравим Москву и Русију. Нема нетрпељивости према руском народу, руском говору и руском језику. Бар у мом окружењу сви воле Москву, Русију, руски народ. Уосталом, моја снајка (братова жена) је Рускиња.

РГ: Србија је наследница некадашњег Савета за узајамну економску помоћ, као и Бугарска и Пољска. Па ипак, ако се има у виду број грађана бивше Југославије који раде у Русији, може ли се рећи да везе између нас и даље постоје?

Даринка Крстић, Лесковац, Србија: Да, наши људи одлазе у Русију да раде, а на Запад иду далеко мање, јер ми нисмо у Европској унији. Што се тиче ђака, ја радим у три школе и могу рећи да се за руски опредељује око 15% ученика. После распада СССР-а и Југославије руски се из престижних градских школа преселио у мале сеоске школе. Невоља је у томе што се код нас у средњој школи учи само један страни језик. Због тога већина бира енглески. Ја сам обавила истраживање ситуације са страним језиком у два округа, и дошла сам до оптимистичке прогнозе: полако расте број оних који желе да уче руски. А ви сте добро приметили да се језиком може доћи до истине. После бомбардовања од стране НАТО-а 1990-их у Русији је било много југословенске деце која су се тамо одмарала... Како је то било страшно! Прве бомбе су пале на Лесковац. Побегла сам са малом децом код мајке на бугарску границу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.