Псков, летописац руске историје

Древни град Псков је један од најстаријих и најживописнијих у Русији. Његове хронике, манастири и иконе сведоче да је преживео 123 рата, а његово сећање сеже у прошлост стару колико и сама Русија.

Фотографије: Вилијем Брамфилд.

Древни град Псков је током многих векова био најважније војно утврђење на северо-западу Русије, које је имало веома значајну улогу у 123 рата. Псков се истовремено развијао као културни, уметнички, просветитељски и научни центар. Овде је настала посебна школа архитектуре и иконописа, а састављали су се и летописи. Данас је Псков модеран регионални центар, а уједно цео град представља један од најважнијих археолошких локалитета у земљи. У старом делу града културни слој је дубок седам метара. Град има преко 300 споменика архитектуре. Све то сведочи о богатству и непоновљивости историјског наслеђа Пскова.

У време Другог светског рата град практично био сравњен са земљом (у њему је 1945. било свега 143 становника и према њиховим сведочанствима са железничке станице се кроз рушевине могао видети удаљени кремљ). Па ипак, данас Псков заузима прво место у Русији по броју сачуваних споменика старе руске грађанске архитектуре. Само је у Пскову сачуван спољашњи појас камених зидина дужине преко 9 km. Захваљујући тим зидинама очувана су непоновљива дела псковске неимарске школе.

Историја старог Пскова сеже дубоко у прошлост. Археолошка налазишта говоре да су се прва насеља овде појавила средином првог миленијума нове ере, неколико векова пре него што ће град бити први пут поменут 903. године у најстаријем руском летопису „Повест о древним временима“. Тада је кијевски кнез Игор узео за жену „Псковљанку Олгу“. Олга је постала прва крштена кнегиња у владарској династији, подигла је први дрвени храм у граду и припремила терен за покрштавање Русије, а то је у оно време био најважнији духовни догађај у земљи. Православна црква је касније канонизовала кнегињу Олгу, тако да је она постала и прва руска светитељка.

У 15. веку Псков је већ имао формиран сопствени судски систем (Судска повеља из 1397. године), школу архитектуре и иконописачку традицију, па чак је почео да кује и сопствени новац (од септембра 1424). Средином 14. века град је стекао потпуну самосталност и добио назив „Господин Псков“.

Други псковски летопис. Факсимил првог листа Синодског списка, крај 15 века. Други псковски летопис обухвата период од 854. до 1486. године и говори о псковској цркви, о односима између житеља Пскова и московских кнезова, између Новгорода и Литваније, о биткама са ливонским витезовима, о изградњи храмова и кућа.

Предмети који сведоче о псковској аутентичној култури данас су изложени у Државном спомен-музеју, који се налази у Поганкиновим одајама. Овај јединствени архитектонски комплекс из 17. века заузима читаву четврт. У музејској колекцији налазе се јединствени примери псковске школе иконописа од 14. до 17. века. У музеју се такође чува једна од највећих историјских реликвија Пскова – Довмонтов мач. Тај мач је у 13. веку припадао кнезу Довмонту, а након његове смрти кнезови који су га наслеђивали добијали су га као симбол власти.

У Пскову постоји легенда везана за Ивана Грозног. После похода на Новгород цар је 1570. са својим „опричницима“ кренуо на Псков у намери да и у њему пролије крв невиних људи. Псков је одолео многим опсадама, али није навикао да се брани од сопственог цара и зато није могао да пружи оружани отпор. Заједно са житељима Пскова у сусрет Грозном крену и јуродиви Никола Салос. Скачући на штапу и правећи се луд, блажени позва цара да се послужи „хлебом и сољу, а не људском крвљу“, и после тих речи постаде невидљив. Цар се уплаши и нареди својим одредима да одступе од града. Овог Николу Салоса је касније Пушкин имао на уму док је радио на драми „Борис Годунов“. Иначе, Пушкиново имање Михајловско налазило се 120 km од Пскова. То имање је император Петар Велики поклонио Пушкиновом прадеди Ханибалу.

Чак су се и непријатељи дивили Пскову. „Са уживањем посматрамо Псков. Господе, колики је то град! Као Париз! Боже, помози нам да изађемо на крај с њим!“ То је у свој дневник записао секретар пољског краља Стефана Баторија када је овај 1581. покушао да освоји Псков.

Панорама Пскова. Фотографија из слободних извора.

Околина Пскова

Снетогорски манастир

Црква Рођења Пресвете Богородице, Снетогорски манастир. Изграђена 1311. године. Фотографија из слободних извора.

У овом манастиру из 13. века и данас је жива монашка заједница. Манастир се налази у живописном делу града, на високој обали Велике реке. Снетнаја гора, а касније и сам манастир, добили су назив по риби снетац, које је било доста управо у том делу речног тока. Други назив манаститра је Богородицки, од назива његове главне светиње – храма Рођења Пресвете Богородице, саграђеног 1310. То је био један од првих камених храмова у Пскову, али посебну вредност цркви не даје архитектура, већ њене јединствене фреске, које се сматрају првим спомеником руског монументалног сликарства 14. века.

Изборск

Изборск се налази 22 km западно од Пскова. То је један од најстаријих руских градова. Немачки витезови су га звали „гвоздени град“. Ово подручје је још у 8. и 9. веку населило словенско племе Кривићи. У Несторовој „Повести о древним временима“ Изборск се спомиње 862. године као град у који је дошао да „кнезује“ Трувор. То је био један од тројице варјашких кнезова који су позвани да управљају Русијом (друга двојица су чувени Рјурик и Синеус). Место на коме се налазио стари Изборск зове се Труворово градиште, од кога су се до данас сачували остаци земљаног насипа и објеката у утврђењу. Изборско утврђење је током векова било веома значајан војни објекат не само за своју околину, него и за Псков, па чак и за целу Русију.

Псковско-печерска лавра

Западно од Пскова, скоро на самој граници са Естонијом, у дубокој ували између две планине налази се познати Псковско-печерски манастир. Добио је име по подземним пећинама које су у древна времена насељавали монаси. Некада су шуме у овим брдовитим крајевима биле толико густе, да се ретко ко из суседног Изборска усуђивао да се упути на ту страну. Они ретки који су били у овим крајевима, често су чули црквено појање, али нису знали одакле оно долази. То је било необјашњиво чудо, због чега је цео крај добио назив Света гора. Неки сељак је једном секао шуму и дрво је приликом пада отворило улаз у пећину где су живели монаси-пустињаци. Тако се у 14. веку сазнало да Света гора скрива мноштво пећина, од којих је и настала обитељ.

Псковско-печерска лавра. Фотографија из слободних извора.

Прву пећинску цркву је основао монах Јона у 15. веку. Затим се у пећинама појавило мноштво црквених објеката који су наставили традицију пећинског неимарства Кијевско-печерске лавре. У пећинама је температура увек +5 степени, а постоји и природна вентилација. У костурницама ових пећина сахрањивани су и монаси и мирјани. Укупно је сахрањено око 10 хиљада умрлих. До 16. века манастир је био сиромашан и слабо заштићен. Ливонски витезови су га више пута разарали. Изградњом јаких камених зидина са девет кула манастир је добио и одбрамбену функцију. Овај период се везује за име монаха Корнелија. Тада се број манастирске братије увећао десет пута. У овом „војном“ периоду непријатељи су само једном заузели Печерску тврђаву. Било је то 1592, када су Швеђани на препад освојили манастир, али већ наредног дана монаси су успели да их потисну.

Икона Псковско-Покровске Богородице насликана је у 16. веку. На икони је приказана сцена одбране града од војске пољског краља Стефана Баторија.

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.