Основан давне 1586. на месту некадашњег татарског насеља на ушћу Тјумењкe у реку Туру, Тјумењ је био први руски град у Сибиру. Свега неколико година пре тога ову област је покорио козачки вођа Јермак. То је био први корак у епохалном преласку Русије преко Уралских планина у непрегледно северноазијско пространство. Иако су реке новог града биле само притоке Иртиша (која се пак улива у велики Об), Тјумењ је захваљујући свом положају могао да искористи огромну пловну мрежу Сибира.
Попут већине старих руских градова у Сибиру, Тјумењ је у почетку био утврђење за козачке и друге трупе које су током 17. века штитиле нове трговачке путеве, посебно оне који су водили до Кине. Када је током 18. века јужна граница руског дела Азије постала гушће насељена, порасла је и улога Тјумења као саобраћајног чвора Сибира, што је поспешило развој мањих трговачких и индустријских компанија. Ипак, повољан положај на главним саобраћајницама имао је и своје наличје – град је постао део злогласног кажњеничког система. Наиме, кроз Тјумењ су прошле хиљаде осуђеника и политичких прогнаника на путу до далеких крајева Сибира.
Као регионални административни центар западног Сибира, Тјумењ је постао и један од центара Руске православне цркве. Градски манастир Св. Тројице основан је 1616. на узвишици десне обале Туре и првобитно је био посвећен Преображењу. То је у почетку био скромни комплекс дрвених зграда све док га почетком 18. века није реконструисао енергични украјински владика Фјодор Лешчински. Као савезник Петра Великог, владика Фјодор је архитектуру сматрао одразом ширег културног напретка, а црква Св. Тројице при манастиру коју је подигао 1709-1715. данас је најстарија сачувана зграда у Тјумењу. Црква је порушена у совјетско доба; сада се обнавља, као и оближња црква св. Петра и Павла (1741-1755). Ова два рана примерка локалног барокног стила са украјинским обележјима служила су као модел по коме су у Тјумењу грађене и остале цркве из 18. веку. Врхунац уметности и раскоши представља саборна црква Богородичине иконе Знамење (Знаменска саборна црква), која је недавно успешно реновирана. Грађена у неколико фаза између 1768. и 1891. године, ова саборна црква са цветном декорацијом је представник типичне црквене архитектуре Сибира.
Током 19. века нова саобраћајна средства постепено су кротила непрегледна пространства Сибира. У Тјумењу је 1838. изграђен први пароброд који је запловио једном сибирском реком. Најјачи постицај за економски развој била је изградња пруге од Тјумења до Јекатеринбурга, града на источним обронцима Уралских планина. Ова траса је касније постала важна деоница Транссибирске железнице. Њоме се превозила дрвена грађа из сибирских шума, руде, жито са нових пољопривредних имања, али и кожа и остали производи локалних фабрика. Штавише, почетком 20. века преко пола милиона насељеника прошло је кроз град на путу до нетакнутог пољопривредног земљишта Сибира.
За време Другог светског рата у Тјумењ су евакуисана индустријска постројења и школе, као и избеглице и рањеници са линије фронта у западном делу Совјетског Савеза. Чак је и Лењиново мумифицирано тело пренето из Маузолеја на Црвеном тргу у Тјумењ, далеко од домашаја непријатеља.
Тјумењ је данас главни град простране области која се пружа од Казахстана у Центалној Азији до Арктичког океана на северу. Од светских региона у којима су смештени извори енергије, овај је један најбогатијих. Пре пола века овде су откривена богата налазишта нафте и гаса, што је значајно утицало на светско тржиште ових енергената. Тјумењ је данас један од малобројних градова у Сибиру који бележи снажан раст популације: према попису из 2002. имао је нешто преко пола милиона становника, а сада има већ око 600.000.
Тјумењ је као град изузетно процветао од овог изобиља. Шетња кроз стари центар открива јасне контрасте између скромних грађевина од цигле и дрвета из предреволуционарног доба (од којих готово ниједна нема више од два спрата), масивних совјетских зграда и углађених нових трговачких центара. Пажњу привлаче нова здања – елегантне приватне стамбене зграде, банке, корпус напредног Тјумењског државног универзитета. Као и у осталим сибирским градовима, тако и овде већина становника живи изван старог центра у типичним стамбеним зградама карактеристичним за совјетски период.
На сву срећу, очувана су многа знамења Тјумењске прошлости. О томе посебно сведоче градске дрвене куће – прави сведоци историје. Њихова богато изрезбарена прозорска окна су прављена у стилу специфичном само за Тјумењ. Многи сибирски градови, као што су Томск и Новосибирск, имају сопствени стил дрвених кућа са декорисаним прозорима. Ипак, Тјумењ је јединствен по високом квалитету прозорске градње, што често подразумева постављање резбареног панела испод прозорског окна – додатног средства декорације и заштите. Њихова чврстина омогућила је да се и у овој суровој клими граде дрвене куће са низовима великих прозорских окана, који у унутрашњост кућа пропуштају максималну количину светлости током дугих сибирских зима.
Са оволиком количином данашњег богатства, и Тјумењ је лако могао да да занемари своје историјско наслеђе као многи други градови. Међутим, чињеница да се Тјумењ поноси својим изузетним дрвеним зградама позитиван је знак здравог духа заједнице.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
