50 година од прага нуклеарног рата

Од 16. до 28. октобра 1962. Сједињене Државе и Совјетски Савез суочили су се са једним од најопаснијих изазова Хладног рата.

Пошто је шпијунска летелица САД фотографисала совјетске нуклеарне ракете распоређене на Куби – на свега 140 километара од Флориде – а дипломатски преговори нису дали резултате, ратна морнарица САД ставила је цело острво под блокаду, како би спречила совјетске бродове да тамо допреме још пројектила. Амерички ратни бродови пресретали су и претресали сваки брод који се приближавао Куби. Совјетска страна сматрала је ову акцију чином агресије. Стога је совјетским бродовима који су пловили ка Хавани наређено да се не обазиру на америчку блокаду и да се не заустављају.

Совјетски контигент од 40.000 војника већ је био стациониран на Куби. На располагању су имали тактичко нуклеарно наоружање, спремно за дејство, у циљу одвраћања друге стране од намере да изврши инвазију на острво. Поред тога, неколико балистичких ракета средњег домета, које су могле да домаше циљеве на територији САД, такође се налазило на Куби. Упркос томе што су војне снаге које су спроводиле блокаду острва добиле појачање, совјетски стручњаци су наставили да граде лансирне рампе за ракете, док су се совјетске подморнице истовремено приближавале Куби. У једном затегнутом моменту ове кризе амерички авиони и ратни бродови приморали су руске подморнице да изроне на површину. У другом, шпијунска летелица САД оборена је изнад острва пројектилом земља-ваздух. Када се постављање лансирних рампи за нуклеарне ракете приближило крају, две стране су ипак постигле компромис – СССР је повукао своје трупе, док су САД прекинуле блокаду и одустале од даљих покушаја да свргну кубанско руководство и сагласиле се да повуку своје нуклеарне ракете из Турске и Италије.

Са историјске тачке гледишта, ових 13 драматичних дана – без победника на крају – морају се посматрати у светлу тадашњих међународних односа, а не као изолован инцидент. Кључно питање је: зашто је совјетско руководство започело ову операцију, која је касније постала позната као Кубанска ракетна криза (или само Кубанска криза)? Мада је званични разлог за стационирање војног контигента на острву био заштита кубанског суверенитета, само по себи то сигурно није могло да буде повод за војну операцију таквог обима и таквог потенцијалног ризика.

Судећи по извештајима, Никита Хрушчов је идеју о постављању нуклеарних ракета добио убрзо по посети Бугарској када је сазнао да су америчке балистичке ракете стациониране у Турској и Италији. Из совјетске перспективе, нуклеарне ракете у Турској представљале су претњу на коју се морало одговорити на исти начин. Кубанска власт (која је успостављена 1959. под вођством Фидела Кастра и већ 1961. преживела један покушај преврата организованог од стране САД) изгледала је као идеалан савезник за остварење поменутог циља: Куба је веома близу територије САД и била је у потрази за савезницима. Постављањем нуклеарних ракета на Куби, Москва је успоставила противтежу у односу на ракете постављене у Турској и добила адут у преговорима око међусобног повлачења пројектила. Роберт Легволд, директор Евроатлантске безбедносне иницијативе при „Карнегијевој задужбини за мир у свету“, сматра да је други циљ био стабилизација прилика у подељеној Европи, где су совјетске ракете на Куби коришћене као средство за одвраћање Америке од војних активности у Западној Европи.

Чак и сада, после 50 година, траје интензивна дебата о томе ко је имао више користи од ове кризе. Иван Тимофејев, програмски директор у Руском савету за међународне односе, верује да су повлачењем совјетских ракета и трупа са Кубе све стране у сукобу оствариле своје циљеве: САД су отклониле нуклеарну претњу усмерену ка својој територији и демонстрирале савезницима способност да заштите своје интересе приликом решавања међународних криза; са своје стране, СССР је показао да је способан да демонстрира моћ на глобалном нивоу пошто су САД уклониле своје ракете из Италије и Турске; коначно, Куба се обезбедила од даљих покушаја угрожавања свог суверенитета.

Међутим, постоји још једна компонента Кубанске кризе, која се често превиђа – њен значај за тзв. доктрину одвраћања. „Кубанска криза је ојачала међународни биполарни систем, показала да постоји равнотежа снага и нагласила важност будуће стратегије узајамног одвраћања“, речи су Тимофејева. Легволд указује на то да је ова криза „променила праксу, пре свега совјетских лидера, да претње нуклеарним оружјем користе у политичке сврхе. Тако је Хрушчов у неколико наврата пре 1962. године (Суецка криза 1956, Берлинска криза 1958. и 1961) користио „звецкање нуклеарним оружјем“ како би утицао на одлуке Сједињених Држава и НАТО-а. После октобра 1962. то више никада није учинио.“

Данас, 50 година касније, може се закључити да је најважнија последица ове кризе чињеница да је то био последњи пут када су две суперсиле озбиљно разматрале напад на другу страну нуклеарним оружјем. По Легволду, реална могућност да човечанство доживи „смак света“ толико је психолошки утицала на америчке и совјетске лидере да их је навела да озбиљно схвате потребу за ограничавањем трке у стратешком нуклеарном наоружању. Тиме је олакшан почетак „Преговора о ограничењу стратешког наоружања“ 1969. године. После Кубанске ракетне кризе Хладни рат се наставио још 30 година, али су се САД и СССР међусобно конфронтирале у „ратовима преко посредника“. Међутим, нуклеарни напад више није био реална војна претња, већ стратешко средство одвраћања од евентуалног трећег светског рата.

Аутор je некадашњи предавач Јавне дипломатије на Московском државном универзитету „Ломоносов“ и више година је радио у дипломатској служби РФ.

Росијскаја газета. Сва права задржана.