Џиновска Мајка Отаџбина

Видео: Историјско-меморијални комплекс на Мамајевом кургану

Узвишење у централном делу Волгограда је светиња која је постала место најжешћих борби у историји Другог светског рата. Битка за Стаљинград је била најдужа у читавом рату, а борбе на Мамајевом кургану су њена најкрвавија епизода. То је био преломни тренутак рата са нацистичком Немачком, а храброст бораца овековечена је у споменику „Херојима битке за Стаљинград“ – једном од седам чуда Русије.

Историчари се у потпуности слажу по поводу пресудне улоге Стаљинградске битке у Другом светском рату. Град је и тада био велики индустријски центар који је отварао пут према важним саобраћајницама, чије би заузимање изазвало озбиљне проблеме у снабдевању наше армије муницијом и намирницама. Немци су покушали да заузму Стаљинград 1942. године и тај њихов покушај трајао је укупно 200 дана. Од тога су 135 дана вођене борбе на Мамајевом кургану. Према неким оценама, на обе стране је изгинуло око два милиона људи.

„Кота 102,0“ – тако се на војним картама означавао Мамајев курган. Тај брег је имао изузетно важан стратешки значај. Са његовог врха се отварао одличан видик, а самим тим и могућност гранатирања целе територије, укључујући и гранатирање војске приликом форсирања Волге. За 62. армију под командом Василија Ивановича Чујова, Хероја Стаљинграда, великог совјетског војсковође и двоструког Хероја Совјетског Савеза, одржавање ове позиције било је питање живота и смрти.

Истовремено су и у осталим деловима града вођене страшне борбе. Од хиљаду зграда овог предивног града остале су само камене конструкције.

Мамајев курган је био спаљен, изрован јамама од експлозија и засут крхотинама од граната. Током зиме је био потпуно црн и угљенисан, а у пролеће, по завршетку борби, на сваком квадратном метру земље нађено је од 500 до 1250 крхотина од граната. У јануару 1943. борбе за Мамајев курган распламсале су се са новом жестином. Јединице 62. армије 25. јануара су поново заузеле коту. Разбијен је непријатељски обруч и подељен на два дела. Овако је гласио текст оперативног извештаја бр. 0079, упућеног врховном команданту Стаљину: „Дејствујући на основу вашег наређења, 2. фебруара 1943. у 16.00 армија Донског фронта потукла је и уништила непријатељски обруч у Стаљинграду“. Овај историјски документ ставио је тачку на врло сложену битку за ослобођење Стаљинграда, 25 година касније овековечену у грандиозном меморијалном комплексу „Херојима Стаљинградске битке“.

Комплекс „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајевом кургану подигнут је према пројекту Јевгенија Вучетича, изванредног совјетског вајара српског порекла. Његово дело је и споменик „Мајка Отаџбина“ у Кијеву и „Ратник ослободилац“ у Берлину.

Савет министара Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Репулике 1958. је донео одлуку да се започне са изградњом споменика према Вучетичевом пројекту. Обимни грађевински радови трајали су све до 15. октобра 1967, када је свечано откривен споменик гигантских размера, посвећен догађајима из Другог светског рата. Меморијални комплекс заузима површину од 26 хектара. Јединствена архитектонско-вајарска композиција дугачка је километар и по. Сам Вучетич је овако описао своје дело: „Трудили смо се да дочарамо пре свега несаломиви морал и дух совјетских бораца и њихову потпуну преданост Отаџбини“. Управо та идеја повезује елементе ансамбла: Трг бораца на живот и смрт; зидове-рушевине са херојским барељефима бранилаца Стаљинграда, посвећеним одбрани са једне стране, и нападу са друге; Трг хероја са шест скулптуралних група које симболизују подвиге бранилаца; Дворану ратне славе са Вечним огњем у облику бакље, чврсто стегнуте у руци; Трг жалости са скулптуром мајке која оплакује палог хероја; Ратничко меморијално гробље и, најзад, централна скулптура меморијалног ансамбла – монумент „Мајка Отаџбина зове!“

Одмах по завршетку борбених дејстава у Стаљинграду погинули борци су сахрањени на Мамајевом кургану. Од подножја до врха узвишења, где су премештени посмртни остаци 34.505 војника који су бранили град, води 200 гранитних степеника. Степеници симболизују 200 дана крваве борбе. Ту се налази и 35 гранитних спомен-плоча Хероја Совјетског Савеза. На територији Мамајевог кургана сахрањен је и Василиј Иванович Чујков, чији лик је такође приказан на једној скулптури меморијалног комплекса.

Глава Мајке Отаџбине на Мамајевом кургану. Извор: Росијска газета.

Алегорични лик Мајке Отаџбине позива своје синове у победнички бој. Лепршави огртач увија се иза њених леђа као крила Нике, античке богиње победе. Уста су јој отворена, што је неуобичајено за скулптуре. О том детаљу се дуго расправљало. Једном су функционери питали Вучетича: „Зашто су јој отворена уста?“ Он је одговорио: „Она виче: за Отаџбину... мајку вам вашу!“ После тога више нико није постављао то питање. Стаљинградска битка је била веома важна, али не и коначна победа над немачком армијом, тако да поклич из уста камене скулптуре демонстрира одлучност коју је совјетски народ морао имати за наставак борбе. Скулптура је висока 85 m (од тога је 52 m висина саме скулптуре, а 33 m је дугачак мач), а тешка 8 хиљада тона. Постоље је високо 16 m, али је укопано у земљу, док је изнад земље само мали његов део, висок 2 m. За изградњу споменика употребљено је 5500 тона бетона и 2400 тона метала, а за ојачање темеља насуто је 150 хиљада тона земље. Костур од армираног бетона изнутра се састоји од засебних ћелија, односно комора, а придржава се затегнутим сајлама које су смештене унутар скулптуре. Свака сајла је тешка 60 тона.

Мамајев курган је 2008. народним гласањем убројан међу седам чуда Русије. Ансамбл је исте године добио статус федералног споменика и уједињен је са другим важним историјским објектом Волгограда – музејем-панорамом „Стаљинградска битка“. Преко три милиона људи сваке године долази у Волгоград да се попне на врх Мамајевог кургана, стопама хероја-бранилаца отаџбине. Тек 2045, на стогодишњицу победе у Другом светском рату, моћи ћемо да сазнамо какву поруку су својим потомцима оставили хероји Стаљинградске битке. Управо тада ће бити отворена капсула са поруком, коју су ратни ветерани 1970. похранили на територији меморијалног комплекса.

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.