Звездани мир и звездани ратови

„Ко влада космосом, тај влада светом“. Извор: kinopoisk.ru.

„Ко влада космосом, тај влада светом“. Извор: kinopoisk.ru.

35 година после премијере Лукасових „Звезданих ратова“, научна фантастика је практично постала стварност: одбрамбене доктрине водећих светских војних сила у суштини су постале војно-космичке.

Недавно су у Земљину орбиту избачена два нова војна сателита: амерички и руски. Тако нешто је током претходних деценија постало уобичајена појава. 

Циљ ратова будућности неће бити територије непријатеља, него прецизно ракетирање његових болних тачака. Полако одлази у прошлост масовно коришћење копнених оклопних јединица и смањује се улога стратешке авијације. Појам „стратешко наоружање“ све више прелази са класичне „нуклеарне тријаде“ на конвенционално наоружање са ракетним системима високе прецизности, базираним на различитим платформама.

Стратешка нуклеарна стабилност, тј. висок степен гаранције да неће доћи до изненадног нуклеарног удара, умногоме зависи од исправног и непрекидног функционисања извиђачких сателита за рано откривање лансирања ракета.

То са своје стране подразумева поседовање великог броја орбиталних бродова за логистику. Реч је о сателитским средствима осматрања, упозоравања, прогнозирања и навођења, који и сами морају бити заштићени и брањени.

САД пружају очигледан пример бриге о сателитима. Министар одбране Роберт Гејтс је још 2009. издејствовао да конгрес одобри 10,7 милијарди долара за одговарајуће програме. Његов наследник у администрацији Барака Обаме, Леон Панета, очигледно нема намеру да смањује те расходе.

Према прорачунима угледних војних аналитичара, као што је недавно преминули генерал Владимир Слипченко, треба очекивати да до 2020. број ракетних система високе прецизности у водећим земљама света достигне 70-90 хиљада. Може се замислити колико ће бити потребно сателитских система да би се обезбедила одговарајућа логистичка подршка, јер без њих су све крстареће ракете и „паметне бомбе“ само гомила гвожђа.

Другим речима, питање је времена када ће у орбиту бити постављени системи који могу самостално да погађају циљеве у космосу, у атмосфери и на Земљи. То, међутим, не значи да ће борбене станице морати да се постављају у орбиту, или да ће бити неопходно наоружавање извиђачких или метеоролошких сателита. Сателити могу успешно да се бране и помоћу система базираних на Земљи.

„Ко влада космосом, тај влада светом“, тврди бивши шеф сектора за наоружавање руских Оружаних снага, генерал-пуковник Анатолиј Ситнов.

У овом тренутку се у орбити налази око 500 америчких и око 100 руских космичких бродова. Нажалост, према подацима експерата, број руских војних сателита преко четири пута је мањи од броја америчких војних сателита.

Средином јуна експериментални ваздушно-космички брод Ратног ваздухопловства САД Х-37В успешно је атерирао у аутоматском режиму после више од 15 месеци проведених у Земљиној орбити. По речима руководиоца програма, потпуковника Тома Макинтајра, флота шатлова је отписана и сада се тестира овај брод, који отвара „изузетне могућности у сфери развоја космичких технологија“. Притом Американци уопште не скривају да се дотичне технологије развијају пре свега у циљу наоружавања.

Руска позиција се суштински разликује од америчке. Командант Космичких јединица, генерал Владимир Поповкин (данас он руководи Роскосмосом), још у мају 2008. је упозорио: „Ми се категорично противимо размештању било каквог оружја у космосу, јер је космичко пространство данас једна од малобројних сфера у којој нема граница. Постављање оружја у ту сферу нарушиће баланс који тренутно постоји у свету.“

Ко влада космосом, тај влада светом.

генерал-пуковник Анатолиј Ситнов, бивши шеф сектора за наоружавање руских Оружаних снага

„Ко влада космосом, тај влада светом“, .

По његовим речима, космички системи и комплекси су технички веома сложени и подложни су кваровима. „Ја као командант Космичких јединица (у том случају) не бих могао да гарантујем да квар на броду није изазван дејствима потенцијалног противника.“

Са гледишта војних стручњака, стратешка нуклеарна стабилност, тј. висок степен гаранције да неће доћи до изненадног нуклеарног удара, умногоме зависи од исправног и непрекидног функционисања извиђачких сателита за рано откривање лансирања ракета. Ако се претпостави да је дошло до квара на таквом броду, онда држава која га је лансирала може изгубити осећај сигурности, услед чега ће и неповерење постати веће, што на крају може довести до ратне катастрофе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.