„Тајни агент се руководи патриотизмом“

Тајни агент Андреј Безруков: „Ако се понашате као Џејмс Бонд, ваша каријера ће трајати једно преподне“. Source: AP.

Тајни агент Андреј Безруков: „Ако се понашате као Џејмс Бонд, ваша каријера ће трајати једно преподне“. Source: AP.

Руски тајни агент Андреј Безруков, који је преко 20 година радио у САД, објашњава које су карактерне црте најважније у његовом послу и о томе зашто шпијуни више личе на научнике него на јунаке акционих трилера.

Дуги низ година је извесни Доналд Хитфилд био узоран Американац, стекао је образовање на Харварду, управљао је сопственом компанијом за консалтинг и заједно са женом гајио је двоје деце. Тешко да је некоме од његових пријатеља и колега могло пасти на памет да се Доналд Хитфилд уствари зове Андреј Безруков и да је руководилац групе руских обавештајаца (једној од чланица групе, Ани Чепмен, медији су поклонили посебну пажњу). Безруков је радио у иностранству као тајни агент још од краја прошлог века, и за све то време није изговорио ниједну реч на руском. У Русију се вратио пре две године, после велике шпијунске афере.

„Руски репортер“: Најпре да прецизирамо како се зове то што сте радили у САД. Да ли је то шпијунажа?

Доналд Хитфилд, тј. Андреј Безруков после хапшења у САД. Фотографија из слободних извора.

Андреј Безруков: То је исто оно што америчке тајне службе раде у Русији. Знате, ту постоји разлика у појмовима. На енглески се „шпијунажа“ преводи као „spying“, али у руском језику „spy“ има два значења: „шпијун“ и „обавештајац“. Може да се схвати и овако и онако. У Совјетском Савезу је за своје људе коришћен назив „обавештајац“, а за непријатеље „шпијун“.

РР: Кажу да за време вашег боравка тамо нисте изговорили ниједну реч на руском. Да ли је то истина?

А.Б.: Јесте. То је особеност илегалног рада. Не можете да користите матерњи језик чак ни код куће, све време сте под строгом самоконтролом. Мада, после неколико година то постаје потпуно природно. Чак и сањате на другим језицима. Жена и ја још увек међусобно разговарамо углавном на енглеском и француском.

РР: Да ли је ваша жена радила са вама? Да ли је и она била тајни агент?

А.Б.: Да, моја жена Јелена такође је професионални обавештајац, и нас двоје смо заједно радили у иностранству од првог до последњег дана.

ЦИА и FBI су се много обрадовали што је Потејев нас издао, али сами издајници су и њима мрски, као и свима осталима. Он је то сигурно осетио на својој кожи после две године боравка у САД.

РР: Живели сте дуго у земљи против које сте радили, зар не?

А.Б.: Знате како, обавештајна делатност није усмерена против некога. То не може бити оријентир, јер задаци могу увек да се промене. Само злочин може бити усмерен против некога, а обавештајац ради у корист своје земље и руководи се патриотским осећањима.

РР: Ако у људима око себе нисте видели непријатеље, како сте их онда третирали?

А.Б.: Као основни објекат проучавања. То је земља коју мораш да познајеш, то су људи које желиш да схватиш, како би помогао руководству своје земље да доноси исправне одлуке.

РР: Другим речима, обавештајац је нешто као научник у илегали?

А.Б.: Да, врло често се морају решавати питања спознаје и разумевања. Ја бих чак овако рекао: ко хоће да победи, мора да схвати, а ко хоће да схвати, мора да заволи. То јест, морате да заволите земљу у којој радите. Ако постоји човек који упркос дезинформацијама на терену може да схвати шта се дешава, онда је он позитиван фактор стабилности. Понекад је за адекватну припрему и одбрану земље довољна само мрвица квалитетне информације. Ја бих рекао да је одбрана земље уствари суштина посла којим се бави обавештајац.

РР: Да ли сте успели да заволите САД?

А.Б.: Не могу рећи да сам баш заволео ту земљу. Што се тиче културе, живео сам и у занимљивијим земљама од Сједињених Америчких Држава. Али свакако поштујем Американце. Веома ми се допадају многе карактерне особине америчког народа, на пример оптимизам, довитљивост, спремност на неопходне промене, као и спремност да се брзо признају и исправе сопствене грешке.

РР: Какве су врлине важне за обавештајца? Шта је основно?

А.Б.: Мислим да је најважнији патриотизам. У томе и само у томе лежи смисао тог позива. Новац не може лежати у основи обавештајне активности. Само човек посвећен идејама може да ради свој посао знајући да због њега остатак живота може да проведе у затвору. За то не постоји никаква материјална надокнада.

Агенти FBI су се према мени и супрузи после хапшења опходили као професионалци према професионалцима, тј. са наглашеним поштовањем.

РР: Да ли је тајном агенту потребан глумачки таленат?

А.Б.: Мислим да јесте.

РР: Јесте ли ви некада желели да постанете глумац?

А.Б.: Не. Глумац се уноси у неки лик на одређено време, а затим се поново враћа у свој живот, док се обавештајац уноси у своју улогу постепено, али далеко дубље и свеобухватније. Он уствари постаје човек друге нације и другог језика, али му идеје остају исте.

РР: Да ли је посао тајног агента сличан ономе што видимо у филмовима о Џејмсу Бонду? Да ли је у питању рутина или се ипак ради о правом ризику?

А.Б.: Обавештајна делатност се не врши да би била откривена. Ризик, разумљиво, постоји, али се одлуке доносе тако да се тај ризик сведе на минимум. Обавештајни рад није авантура. Ако се понашате као Џејмс Бонд, ваша каријера ће трајати једно преподне, можда највише један дан. Чак и ако замислимо да постоји магични сеф у коме се налазе све тајне, већ сутра ће половина тих тајни застарети и никоме неће бити потребна. Највиши домет обавештајне делатности је да схватите о чему ће ваш опонент размишљати сутра, а не да сазнате о чему је размишљао јуче.

РР: Ваша деца сада имају 18 и 22 године. Она су рођена у иностранству, зар не?

А.Б.: Да, наша деца су рођена и одрасла у иностранству. Одрастали су тамо као сва нормална деца, и наравно, нису знали ниједну реч на руском.

РР: Тамо су живели цео живот. Можда су у већој мери Американци него Руси?

А.Б.: Чињеница је да се пре доласка у Русију нимало нису осећали као Руси, али не бих рекао да су постали типични Американци. Ми смо знали како америчка културна мешалица меље све у једну исту масу, па смо намерно дали децу у француску школу, да се код њих формира европски поглед на свет. И наравно, трудили смо се да им омогућимо да виде што више земаља, да их упореде и сами изведу закључке...

РР: Како су деца поднела оно што вам се догодило, поготово хапшење?

[Становници једне земље су] основни објекат проучавања. То је земља коју мораш да познајеш, то су људи које желиш да схватиш, како би помогао руководству своје земље да доноси исправне одлуке.

А.Б.: Ухапшени смо док смо славили рођендан старијег сина. Деца су неколико минута мислила да је то рођенданска шала: гомила људи у тамним оделима излази из црних аутомобила... Наравно, то је за њих био шок. Али у превазилажењу тог шока помаже им то што смо ми као родитељи стално били са њима у добрим односима, у породици су се водили отворени дијалози и владао је дух разумевања и међусобног поверења. Када смо се после размене обавештајаца најзад срели у Русији, и када су сазнали истину о нашој професији, месец дана смо читаве ноћи проводили у разговорима о животу и историји. Мислим да су они на крају схватили зашто смо изабрали такав живот.

РР: Да ли сте им ви усађивали некакву идеологију?

А.Б.: Не, ми смо се само трудили да их васпитамо као пристојне и поштене људе, отворене за нове идеје и отворене према свету. У суштини, желели смо да буду хуманисти.

РР: Шта се сада дешава у њиховим животима? Да ли су успели да се интегришу у руско друштво?

А.Б.: Њихова интеграција је у току, и тај процес је веома сложен. Руски језик, наравно, није баш лак за учење. За две године су успели да пропутују Русијом, и најснажнији утисак је на њих оставила природа, нарочито Сибир.

РР: Ваша група је откривена пошто вас је одао један од официра спољне обавештајне службе. Шта бисте му рекли кад бисте га срели?

А.Б.: Мислим да би тај тип, тај Потејев, на све начине гледао да избегне сусрет са мном...

РР: Ипак, замислимо кад би се то неким чудом десило. Шта бисте му рекли?

А.Б.: Не бих му ништа рекао. Нема ту шта да се прича. Ја мислим да ће њему ионако пресести сав преостали живот. Издаја је као злоћудни тумор: ако га имаш, појешће те. Кад човек схвата да је некога издао или убио, он не може да одржи некакву емоционалну равнотежу. И знате шта? ЦИА и FBI су се много обрадовали што је Потејев нас издао, али сами издајници су и њима мрски, као и свима осталима. Он је то сигурно осетио на својој кожи после две године боравка у САД.

САД пролазе кроз прилично сложен период, када суперсила постаје обична сила. Можда је она водећа земља у одређеним сферама, али није неприкосновена. За Американце је то веома болна констатација.

РР: Када су вас открили, јесу ли покушавали да вас потплате, или да вас врбују?

А.Б.: Не. Они су и од издајника Потејева сазнали, а и сами су схватили да би то био узалудан покушај. Агенти FBI су се према мени и супрузи после хапшења опходили као професионалци према професионалцима, тј. са наглашеним поштовањем.

РР: Може ли мало детаљније о томе шта се збивало када су вас открили? Шта сте осећали у том тренутку?

А.Б.: Сећам се да сам одмах после хапшења био у стању потпуне унутрашње мобилизације, чак и у физичком смислу. Као да су сав дотадашњи живот и сви планови изненада потиснути у други план, у некакву измаглицу. Главно осећање је била жеља да схватим како су нас открили и да некако успоставим контакт са женом и децом. Схватао сам да је ранији живот завршен и да почиње друга етапа – етапа борбе по новим правилима, која може да траје годинама. У сваком тренутку сам био спреман буквално на све, и то стање је трајало десетак дана, док није постало јасно да се на највишем нивоу воде преговори о нашем ослобађању.

РР: Како ви, као експерт и историчар који познаје Америку, видите ту земљу?

А.Б.: САД пролазе кроз прилично сложен период, када суперсила постаје обична сила. Можда је она водећа земља у одређеним сферама, али није неприкосновена. За Американце је то веома болна констатација. Постоје људи који се питају какво ће место у свету заузимати САД. Занимљиво је да многи од њих припадају војној интелигенцији, тј. веома образованом слоју становништва. Ти људи могу реално да процене положај у коме се земља налази. Они предлажу да САД одустану од примене силе у очувању свих својих позиција, и да уместо тога заузму позицију која се оријентише на сарадњу са другим земљама, не само када је реч о решавању глобалних проблема у Сједињеним Државама, него и када се ради о проблемима у свету, као што је, на пример, успоравање економског раста. Међутим, ти људи су засада у мањини. У сваком случају, дијалог о будућности Америке тек почиње, и ми треба да га пратимо, јер он утиче и на Русију, и на то како они нас гледају, да ли као противника, или (што је ближе реалности) као једног од јаких играча у вишеполарном свету.

РР: А како Американци гледају Русију?

А.Б.: У америчким медијима и политичким круговима Русија заузима маргиналну позицију. Откако је СССР престао да постоји, њих реално брине само тема нашег војног потенцијала, који још увек представља опасност. Не мислим да америчке политичаре занимају и неки други аспекти. Све се своди на стереотипне ставове: Русија је несавршена, не поштује правила, није демократска. Русија је у њиховим очима слаба и зато им није занимљива, тј. није вредна правог партнерског дијалога. То је као у међуљудским односима: ако хоћете да вас други поштују, морате пре свега поштовати самог себе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.