Лавров: Асад је под опсадом

Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров у посети редакцији Russia Beyond the Headlines / Руске речи. Фотографија: Сергеј Кукшин / Росијска газета.

Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров у посети редакцији Russia Beyond the Headlines / Руске речи. Фотографија: Сергеј Кукшин / Росијска газета.

Министар спољних послова РФ говори о западној оружаној помоћи сиријској опозицији, отвореном саботирању свих мировних планова иза којих стоји Русија и важности да се све промене дешавају еволуцијом а не револуцијом.

Росијска газета: Запад покушава до докаже да је председник Сирије Башар Асад још увек на власти искључиво захваљујући напорима Русије и Кине. Ви сте, међутим, много пута говорили да је Москви, у принципу, свеједно ко ће бити председник Сирије, само је важно да га је изабрао сам сиријски народ. И поред тога, када је у питању Сирија, може се рећи да су односи између Русије и Кине са једне, и САД и Европске уније са друге стране одавно изашли из оквира дипломатске пристојности. Зашто је то тако?

Сергеј Лавров: Заиста, сада сви говоре о Сирији. И у информативном простору, и у практичном смислу треба нешто предузети како би се тамо зауставило крвопролиће. Нажалост, такве примитивне пароле да би се тамо све одавно средило само да није Русије и Кине, сервирају се широким народним масама и усађују им се у свест. Ви добро знате како медији могу да формирају јавно мњење, што се и догађа на западу и у земљама региона који је заинтересован за ситуацију у Сирији. Шири се крајње упрошћено тумачење, и оно је, како ја схватам, условљено геополитичким интересима оних који то тумачење износе.

Плата за наоружану опозицију

У Алепу су побуњеници сиријске наоружане опозиције добили прву плату. То је у понедељак саоштила француска информативна агенција AFP. Она наводи речи пуковника Абду Салема Хумајдија, који је обећао да ће побуњеници добијати по 150 долара месечно, а касније се та сума може повећати. Средства за финансирање побуњеника стижу из муслиманског света, пре свега из Катара, а такође из других земаља Залива и из Турске.

У стварности, међутим, ситуација је прилично озбиљна. Читав регион се покренуо. „Арапско пролеће“ су изданци семена које је посејао још Џорџ Буш Млађи, када је формулисао концепцију „Великог Блиског Истока“ и „демократизације“ читавог тог простора. Ми сада убирамо плодове такве „сетве“, јер опседнутост променама, наметнутим споља и реализованим по спољашњим рецептима, уопште није била претходно осигурана плановима, нити дугорочним, па чак ни средњерочним прогнозама и оценама. Најважније је што те пароле за промене и демократизацију нису биле усклађене са земљама у региону. Ми смо имали прилике да видимо многе револуције и чврсто стојимо на позицији да све промене треба остваривати еволуцоним путем, и да се те промене заснивају само на жељама оних народа у којима долази до тих промена.

Неки од њих [опозиционара] нам одговарају да им западни партнери саветују [...] да наставе са отпором, да отварају ватру. [...] Наговештава се и да ће такво деловање бити подржано споља.

Од Башара Асада су направили страшило. Али те категоричне оптужбе да је он за све крив уствари скривају велику геополитичку игру. У току је процес новог прекрајања геополитичке карте Блиског Истока, при чему се различити играчи труде да обезбеде сопствене геополитичке позиције. Многима Сирија није толико битна, колико им је битан Иран. Чак отворено говоре да Иран треба да остане без најближег савезника, мислећи притом на Башара Асада. Све је то веома тужно.

Ако се сви ти догађаји свеобухватније сагледају, онда они који су искрено заинтересовани да у региону влада стабилност и да се створе услови за његов процват (а тамо постоје потребни ресурси) не треба да се руководе логиком изолације, као у случају са Ираном, а пре њега са Сиријом, него логиком придобијања. На велику жалост, наши западни партнери сувише често бирају управо логику изолације и прибегавају принудним мерама у тежњи да уведу једностране санкције, које нису усаглашене у Савету безбедности УН, и тако доведу до смене режима. Ми сматрамо да је то контрапродуктивно. Рецепти који су наметнути споља никада неће дати трајни и постојани резултат. Такав резултат се може достићи само путем дијалога. Сви ти принципи у потпуности се могу применити и на ситуацију у Сирији.

Башар Асад је гарант безбедности мањина, међу којима су и хришћани. Те мањине вековима живе у Сирији. Чак и према најконзервативнијим проценама, које нам у поверљивим контактима износе наши западноевропски партнери, најмање трећина становништва и даље подржава Асада као човека који има задатак да не допусти претварање Сирије у државу где мањине неће моћи да постоје.

Пре годину дана смо подржали иницијативу Арапске лиге, која је подразумевала слање арапских посматрача. Посматрачи су почели да раде у земљи уз сагласност сиријског руководства, и ми смо доста допринели да се та сагласност добије. Али чим су припремили први извештај, у коме није било једностране оптужбе владиних снага за наставак насиља, него је објективно (мада не у потпуности) осветљено оно чиме се бави наоружана опозиција, Арапска лига је, нажалост, повукла ту мисију.

После тога се појавио план Кофија Анана, који је такође подразумевао почетак дијалога. Да би се створили неопходни услови предложено је да се пошаље мисија посматрача УН. Кандидатуре посматрача биле су усаглашене са Дамаском. И ту смо ми дали свој допринос. Али чим су се појавили први резултати, тј. када је насиље почело мало да јењава, посматрачи су све чешће постајали мета оружаних провокација. Створени су неподношљиви услови за њихов боравак, па су и они повучени.

Башар Асад је гарант безбедности мањина, међу којима су и хришћани. Те мањине вековима живе у Сирији.

Стиче утисак да некоме није у интересу да дозволи било какав зрачак светлости и смиривање ситуације, него му је у интересу наставак грађанског рата и крвопролића у Сирији.

Сада видимо да ситуација сваким даном постаје све гора. Када разговарамо са представницима опозиције (и спољашње, коју представља Сиријски национални савет, и унутрашње, са такозваним Националним координационим комитетима), говоримо им да треба престати са применом насиља. Неки од њих нам одговарају да им западни партнери саветују нешто сасвим друго, тј. позивају их да наставе са отпором, да отварају ватру, да се боре за своја права са оружјем у рукама, и тада ће, наводно, режим пасти. Наговештава се и да ће такво деловање бити подржано споља.

Росијскаја газета. Сва права задржана.