Када је реч о природи којом је окружен, готово ниједан град у Русији не може се упоредити са сибирском метрополом Иркутском. Смештен на обалама реке Ангаре, притоке Јенисеја, Иркутск је једна од главних станица Транссибирске железнице и капија чудесног Бајкалског језера, најстаријег језера на планети и најдубљег и највећег светског резервоара слатке воде. Захваљујући свом повољном географском положају, Иркутск је одувек био привлачно место за градњу вредних архитектонских здања.
Руси су населили област Иркутска још почетком 17. века. Дрвено утврђење на ушћу реке Иркут у Ангару подигнуто је 1661. године. У почетку, улога овог насеља била је да учврсти руску власт међу локалним староседеоцима Бурјатима. Иркутск добија статус града 1686, а убрзо потом из њега крећу каравани за Кину – што је утицало на трговину и културу овога града.
До почетка 18. века Иркутск постаје административни и трговачки центар огромне територије централног и источног Сибира. Такав статус пратила је изградња низа великих цркава, богато украшених комбинацијом руских и украјинских елемената са азијским мотивима. Пионирски дух градова северне Русије – попут Вологде, Тотме, Великог Устјуга и Сољвичегодска – инспирисао је изглед цркава у Иркутску; њихови градитељи заправо су и долазили из тих крајева. У споменике из раног 18. века убраја се и црква Нерукотвореног Образа Спаситеља, препознатљива по особеним фрескама на фасади, као и живописна Богојављенска саборна црква, чија је градња започета 1718, а трајала је током целог 18. века.
До средине 18. века значај Иркутска као трговачког центра још је више порастао. Већина градског становништва бавила се различитим предузетничким пословима, тако да су трговци стекли велику улогу у управљању градом с обзиром да није било локалног владајућег племства. Овај снажан економски замах створио је и богату панораму града са високим црквеним куполама и звоницима.
Најупечатљивија међу овим новим грађевинама је црква Воздвижења Часног Крста (позната и као црква Св. Тројице), грађена између 1747. и 1760. на Крсном брду. Ова црква и данас доминира јужним крајем старог дела Иркутска захваљујући својим препознатљивим елементима – звонику и торњу на западном делу, куполи у украјинском стилу и главној згради на истоку. Црква свој изглед дугује утицајима сакралне архитектуре централне Русије и Украјине, али и упливима традиционалног грађевинарства руског Севера и Урала. Поред тога, на фасади (данас у потпуности рестаурираној) приметан је и азијски утицај. Северни и јужни портал уоквирују веома сложене форме које наликују будистичким ступама у теракоти. Очигледно је да су живи трговински односи између Иркутска и Кине оставили свој печат на овом уметничком делу.
У Иркутску постоје и цркве у неокласичном стилу. Најупечатљивији представник овог архитектонског стила јесте импозантно здање подигнуто за Ксенофонта Сибирјакова, који се обогатио тргујући крзном – значајним природним ресурсом Сибира. Ово здање, данас централна зграда Иркутског универзитета, било је у рангу московских грађевина тог времена.
До 20. века куће у Иркутску грађене су углавном од дрвета. Најстарији очувани примерци су, између осталих, куће Сергеја Трубецкоја (1788-1865) и Сергеја Волконског (1788-1865). Обојица су били племићи прогнани у Сибир због побуне против царске власти децембра 1825. године. Дрвене грађевине каснијег периода одликује много богатији „трговачки стил“, са сложеним резбаријама које се могу упоредити са онима у другим градовима Сибира, као што су Томск и Чита.
Већи део Иркутска, укључујући и зидане и дрвене грађевине, уништен је у великом пожару 1897. године. Међутим, град је убрзо доживео поновни процват захваљујући рудницима злата и јачању трговине – и унутрашње и спољне. Попут других сибирских градова и Иркутск је крајем 19. века био град различитих вероисповести. Тако је католичка парохија 1880-их обновила цркву Узнесења Маријиног, док је истовремено грађена нова синагога у периоду 1881-1882. по пројекту Владислава Кудељског. Муслимани у Иркутску су почетком 20. века такође добили своју богомољу. То је период када Иркутск добија нови изглед будући да је изграђен низ јавних зграда, хотела, банака и позоришта. Најупечатљивија јавна зграда у Иркутску с краја 19. века било је Градско позориште, грађено између 1894-1897, а успешно рестаурирано век касније. Поменуте грађевине настале су захваљујући економском подстреку за који је великим делом заслужна и Транссибирска железница.
Као и у осталим крајевима Сибира, напредак града био је привремено прекинут сукобима који су започели 1914. и трајали наредних 7 година, укључујући и борбе међу различитим црвеним и белим фракцијама за време Руског грађанског рата.
Центром Иркутска (са популацијом од око 600.000) данас поново влада атмосфера из периода експанзије трговине и грађевинарства с почетка 20. века. Иако су бројне цркве уништене или оштећене током совјетског периода, оне које су сачуване брижљиво се обнављају. Као један од водећих културних, образовних и индустријских центара источног Сибира, и као капија Бајкалског језера, Иркутск има разлога да са поносом чува своје богато наслеђе.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
