„Kауч сурфинг“ преплавио Русију

Јакуб Кахелмајер, студент из Пољске, недавно је провео неколико месеци у Источном Сибиру и на руском Далеком Истоку. Он тамо није никога познавао, па ипак на овом путовању за смештај он и његови пријатељи нису потрошили готово ништа. „Све што нам је било потребно јесте мало места на поду за вреће за спавање“, прича Кахелмајер.

Он је „кауч сурфер“, члан међународне заједнице путника који се међусобно помажу тако што једни другима нуде бесплатан смештај. Међутим, уштеда није њихов примарни циљ. „Када овако путујете можете да упознате локално становништво“, каже један студент, „а они најбоље знају шта треба видети, и то заиста помаже да на прави начин упознате нове културе“.

Овај начин размене гостопримства стигао је у Русију путем међународне организације „Servas Open Doors“ основане 1949. године. „Сервас“ је почео са незваничним радом у Совјетском Савезу 1980. године.

После „Серваса“ почеле су да се појављују и друге мреже за организацију бесплатне размене смештаја. Данас их има више од стотину широм света, од којих је couchsurfing.org највећа, са око 5 милиона чланова. И у Русији је ова заједница бројна – има више од 40.000 регистрованих чланова. Скоро половина руских чланова мреже couchsurfing.org живи у Москви и Санкт Петербургу.

Кахелмајер је обишао Владивосток, Хабаровск, Читу и Улан Уде тако што је користио мреже за бесплатну размену смештаја. „Почео сам да тражим смештај две или три недеље пре поласка. Слао сам поруке у којима сам тражио преноћиште. Понекад би одговор стизао после само неколико дана, а у градовима у којима има мање ‚кауч сурфера‛ теже је наћи смештај. Мени је доста помогло знање руског језика.“ Неки „кауч сурфери“ открили су да већина будућих домаћина говори енглески, али не сви.

У великим градовима Русије организација „кауч сурфинга“ слична је оној у европским градовима, што ови путници добро знају. Међутим, постоје и региони где овакав вид путовања подразумева нешто друго. То углавном зависи од обичаја и менталитета локалног становништва, али и од степена развоја туристичке инфраструктуре и од тога шта гост заправо очекује да види.

Изгубљена Осетија
Прича о електронској карти Северне Осетије која се испреплетала са судбинама камених кула из 12. века, записивањем историје из успомена кавкаских стараца и оживљавањем умирућих села.

Елина Валијева једна је од малобројних „кауч сурфера“ у Северној Осетији. Ради као стручњак за односе са јавношћу, а живела је годину дана у Европи. Ове године одлучила је да по први пут у свом дому угости странца.

„Моје прво искусто је показало да брига о гостима у Осетији изискује доста времена. У Москви постоје мапе и већ познате руте до занимљивих места. Једноставно је – сретнете се са гостом, изађете увече заједно и упутите га тамо где жели да иде. У Осетији не можете тако да поступите. Госту морате лично да покажете места и да му о њима причате. Наша република не задовољава све жеље свих туриста, јер нема развијене потребне врсте услужних делатности које неки од њих очекују. На пример, јавним превозом није могуће стићи до планина. А бити у Осетији и не видети њене планине - заиста је штета.“

„Повремено су се јављале ситуације које су одражавале специфичности живота на Кавказу“, каже Валијева. Сећа се како је једном угостила неког наставника енглеског језика из Лондона. „Спремали смо му храну и бринули се о свему. Моја мајка је чак прала његов веш. Није ништа платио за време тродневног боравка код нас, што се подразумева јер се на Кавказу гостопримство не наплаћује.“ Ипак, изгледа да је он сматрао да га оваква срдачност превише оптерећује – чинило му се да га стално надзиру. Валијева се нашла у чуду – да ли је могуће да некоме смета превише гостољубивости?

Росијскаја газета. Сва права задржана.