Новодевичји манастир, кремљ у малом

Новодевичји манастир у Москви, један од најстаријих и најлепших у Русији, чувен по судбини својих женских становника угледног рода, унет је 2004. у списак Светске културне и природне баштине УНЕСКО-а као ремек-дело руских и италијанских архитеката, каменорезаца и живописаца. Овај ансамбл грађевина је кроз векове пронео необичну лепоту архитектуре московског барока.

Фотографије љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

 „Кремљ у малом“ – тако многи називају Новодевичји манастир. Високе зидине, назубљене куле и пушкарнице дају му изглед правог утврђења, са три стране окруженог реком Москвом. У почетку су његови житељи биле само жене угледног рода, које су приликом монашења даривале манастиру богату имовину и обиље драгоцености, због чега је сматран за један од најбогатијих манастира у Московској држави. Врхунац развоја обитељ је достигла за време владавине ћерке цара Алексеја Михајловича, принцезе Софије. Али, иронија судбине је учинила да управо Напрудна кула Новодевичјег манастира постане њена тамница. Према једном веровању, ако човек дотакне подножје ове куле и замисли жељу, она ће му се сигурно остварити, посебно ако се тиче романтичних осећања.

Новодевичји манастир није увек изгледао онако како га данас видимо. У почетку су његове зидине и куле биле начињене од дрвета. За оснивање обитељи је 1523. године из државне благајне издвојено 230 kg сребра, и већ годину дана касније манастир је био подигнут.

Према указу Петра Великог у манастиру је отворено сиротиште за напуштену женску децу. Девојчице су обучаване реткој вештини плетења чипки, за шта су били доведени мајстори из Брабанта .

Манастир је основан према указу московског кнеза Василија, који се заветовао да ће на месту укрштања Смоленског пута и реке Москве подићи манастир у част поновног припајања Смоленска старој Русији и његовог ослобађања од пољско-литванске владавине. Истина, постојао је и други разлог који је великог кнеза подстакао да започне изградњу, и тај разлог је био личне природе. Кнез је планирао да се разведе од Соломоније Сабурове, која му за 20 година брака није подарила наследника, и да је пошаље у манастир.

Историја Новодевичјег манастира се током многих векова преплитала са трагичним судбинама многих руских жена угледног рода. После смрти цара Фјодора Ивановича у манастир се повукла његова удовица царица Ирина, сестра Бориса Годунова. Старија сестра Петра Великог, принцеза Софија, претрпевши пораз у борби за власт, била је замонашена у Новодевичјем манастиру под именом Сузана. Иста је била судбина и Петрове супруге Јевдокије Лопухине која је пала у немилост. Поред припадника царске породице, у манастир су слате и непожељне супруге бољара, њихове удовице, неудате ћерке и сестре.

Смоленска икона Мајке Божје - Одигитрија (1456), којој је посвећен Новодевичји манастир.

Камене зидине и двадесет кула Новодевичјег манастира подигнуте су крајем 16. века за време владавине Бориса Годунова. Оне су чувале прилаз Москви са запада, тако да је Новодевичји манастир, заједно са Донским, Даниловим и Симоновим чинио четворку моћних манастирских утврђења која су окруживала престоницу. Ипак, светост овог места није спречила Наполеона Бонапарту да овде размести своју батерију, као и да, напуштајући Москву, изда наређење да се цркве спале. Али, благајници манастира, монахињи Сари, пошло је за руком да угаси фитиље буради са барутом. Наполеон је дуго стајао на другој обали реке Москве, очекујући грандиозни пожар у Новодевичјем манастиру. Тада је један домаћин, који је живео поред манастира, запалио своје имање. Разбуктали пламен је заварао императора и манастир је био спасен.

Манастир је затворен 1922, а у његовом кругу је основан необичан Музеј еманципације жена, који је касније постао огранак Историјског музеја. За време Другог светског рата поново су дозвољена богослужења у храмовима Новодевичјег манастира, а на манастирској територији организовани су Московски богословски семинари и отворен је Богословски институт.

Новодевичји манастир, један од најстаријих и најлепших у Русији, 2004. је унет у списак Светске културне и природне баштине УНЕСКО-а, као ремек-дело руских и италијанских архитеката, каменорезаца и живописаца. Јединствен по својој очуваности, овај ансамбл грађевина је настао крајем 17. века и никада није преуређиван и реконструсан, тако да је кроз векове пронео необичну лепоту архитектуре „московског барока“. 

Црква Смоленске иконе Мајке Божије

Италијан Алевиз Фрјазин (Алоизио де Карезано) и руски неимар Нестор подигли су ову цркву 1524. и 1525. по угледу на велики Успенски сабор Московског Кремља. Иконостас Смоленског сабора краси 70 икона – дар Бориса Годунова. Храм је осликан јединственим фрескама које приказују епитете из Акатиста Пресветој Богородици и истовремено одражавају сложену политичку ситуацију из времена изградње храма. Управо овде је Борис Годунов прихватио царску круну, и зато фреске симболички наглашавају нову улогу Москве као „царског града“.

Гогољеви посмртни остаци били су пренесени из Даниловског манастира на Новодевичје гробље, јер је оно у време совјетске власти имало већи углед. Над гробом је подигнут споменик са необичним натписом: „Од совјетске власти“. Стари надгробни споменик са гроба великог руског писца постављен је 20 година касније на гроб Михаила Булгакова.

Гробље Новодевичјег манастира

На манастирском гробљу сахрањени су чланови породица кнежевских династија, истакнути уметници, политичари, научници и војсковође. Крајем 19. века гробље се проширило и изван манастирских зидина. Тај део гробља је страдао за време реконструкције 30-их година. Многи гробови су том приликом проглашени за „сувишне“, а остављени су само гробови научника и писаца. У совјетском периоду Новодевичјем гробљу је додељен статус друге по значају некрополе после зидина Кремља.

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.