Московљани и сви они који су раније студирали на московским универзитетима и даље је од милоште зову „Лењинка“. Истина, они ово име претерано не доводе у везу са совјетском влашћу и вођом пролетаријата. „Лењинка“ је постало њено властито име и као такво део је животописа Руске државне библиотеке (РДБ), која постоји више од 150 година.
За сваког образованог човека РДБ није само библиотека, него цео универзум. И заиста, чак су и технички детаљи у вези са овом библиотеком задивљујући: дужина полица за књиге износи готово 275 километара. У овој библиотеци смештено је преко 43 милиона докумената и штампаних издања на руском и на 367 других језика – од јединствених древних рукописа до данашњих периодичних издања и романа.
Складиште библиотеке заузима површину једнаку површини 9 фудбалских терена, а сваке године добије до 500.000 нових докумената. То је једна од највећих збирки на свету – РДБ је на четвртом месту листе највећих светских библиотека. Од 1992. Руска државна библиотека део је УНЕСКО-овог програма „Памћење света“, а њен значај за Русију је немерљив.
Није случајно што је комплекс зграда ове библиотеке смештен у центру града, у улици Мохова близу Кремља. У оквиру комплекса налази се и једна од највећих архитектонских знаменитости престонице – Дом Пашкова, изграђен по пројекту чувеног архитекте В.И. Баженова. Они који су имали прилику да раде у овој библиотеци памте велике и слабо осветљене читаонице, украшене портретима истакнутих писаца и научника, столове прекривене зеленом чојом, бронзане лампе са стакленим зеленим абажурима, свечану тишину коју прекида само окретање листова, весели жагор студената у кантини библиотеке, страствене филозофске и научне расправе у подрумској просторији за пушење... Али то није само део историје „Лењинке“, већ историје целе земље – страница у биографији скоро сваког познатог руског научника.
Историја РДБ је почела много пре него што је она основана, и то не у Москви већ у Санкт Петербургу. Император Николај Први потписао је 1828. декрет о оснивању Румјанцевског музеја, чији је највећи део требало да чини збирка грофа и дипломате Н. П. Румјанцева. Иако то можда изгледа чудно, музеј у северној престоници није био много посећен. Судећи по сачуваним документима, за преко 25 година бележи свега 722 читаоца, док је његов изложбени простор обишло само 256 људи. Срећом, један од тих посетилаца био је император Александар Други, који је поступио мудро и музеј преместио у Москву, даље од размажене престоничке публике. Тако су основани Московски јавни музеј и Румјанцевски музеј, и 1862. смештени у Дом Пашкова. Занимљиво је да је управо ова зграда, за коју се везују бројне градске легенде, изабрана за поставку Румјанцевског музеја у Москви. Према једној од тих легенди, Старо-Вагањковско брдо на коме је Дом Пашкова саграђен заправо је место где је била сакривена „Либерија“ (у Русији позната као „Либереја“) – збирка књига византијских царева коју је Софија Палеолог у Москву донела као мираз. Ова збирка је познатија под именом Библиотека Ивана Грозног. Говорило се да је током геофизичких истраживања у околини Дома Пашкова 1993. на дубини од 25 метара откривена подземна просторија пречника 8 метара. Међутим, и даље је непознато шта се у њој налази пошто су даља истраживања прекинута како се не би оштетили темељи зграде.
Отварање велике библиотеке и музеја у Москви свакако је био драгоцен поклон за Московљане, пошто су раније морали да отпутују у Санкт Петербург како би се упознали са најновијим достигнућима у култури, науци и образовању. Житељи Москве су доста помогли нову институцију: поклањали су своје збирке књига, набављали књиге које недостају, и даривали многа вредна уметничка дела. Према статуту ове институције, за књижни фонд је било обавезно набавити примерке свих штампаних издања која су објављена у Руској Империји. Тако је 1917. музеј поседовао 1,2 милиона библиотечких јединица, што је било шест пута више него на почетку рада библиотеке.
Бољшевици, који су желели да створе интелектуалце новог нивоа, веома су ценили ово богато и разноврсно наслеђе. Слике и ремек дела уметности предати су галеријама и музејима. Са збирком Румјанцевског музеја као базом основана је 1925. Државна библиотека СССР „В. И. Лењин“.
„Лењинка“ је чак и у току Другог светског рата била отворена за посетиоце и читаоци су могли да дођу до књига. Чак и када су немачке трупе стигле надомак престонице, свега 700 драгоцених и ретких примерака евакуисано је у Перм, док већина књига није никада напустила Москву.
Број књига је временом растао, те се и складишни простор ове најважније библиотеке у земљи непрестано проширивао. Дугогодишња рестаурација Дома Пашкова завршена је 2007. године. Према садашњој организацији библиотеке, тамо су смештене архиве одељења за рукописе и одељења за нотна издања и звучне записе – сви ови експонати доступни су посетиоцима. Главна зграда је такође рестаурирана. Према статистичким подацима, кроз њена врата сваког минута прође пет посетилаца.
Библиотека ће добити још једну нову зграду, пространу и модерно опремљену, која ће почети да се гради 2015. године. У овом тренутку, поред послова у вези са грађевинском реконструкцијом, систематизацијом и бригом о књигама, запослени у РДБ интензивно раде на дигитализацији библиотечког фонда. Данас су на Интернету доступне јединствене збирке древних штампаних књига, дисертација и докумената који се односе на руску историју.
Међутим, без обзира на све ове промене, РДБ - или „Лењинка“ - била је и остала храм науке. Она временом бива све савременија и пријатнија, али дух и атмосфера који доприносе квалитетном интелектуалном раду и истраживањима остају. Још увек влада она иста радна тишина коју омета једино шуштање милиона страница у читаоницама.
Оригинални чланак на культура.рф.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
