Противречност противречности

Илустрација: Аљона Рјепкина.

Илустрација: Аљона Рјепкина.

Савремени свет је саткан од противречности, али једна од њих је суштинска и најважнија: противречност међу самим противречностима, између глобализације света и деглобализације владајућих структура.

Проблеми глобалног карактера одређују садашњост и будућност народа и држава. Ту је и промена климе, и све већи недостатак воде за пиће у скоро свим деловима света, све скупљи прехрамбени производи, и све изразитије помањкање многих врста сировина и енергије.

Суочено са глобализацијом света, друштво је посегло за већ испробаним средством – за националном државом, за коју се донедавно сматрало да ће у потпуности изумрети. Међутим, видимо да је већ почела делимична ренационализација светске политике.

„Противречност противречности“ између глобализације света и деглобализације владајућих структура ствара вакуум у глобалном управљању.

Уједињене нације су одавно постале орган који може бити од користи само када је реч о дијалогу, али који готово да и није употребљив у решавању крупних глобалних проблема. Савет безбедности болује од опадања легитимитета. Осим тога, он се често заобилази или му се изврће поверени мандат чак и када се ради о контролисању и спречавању криза, што би требало да је главни задатак Савета безбедности.

Сличне тенденције су приметне и код већине других организација, насталих после Другог светског рата. „Велика седморка“ (Г-7), која је формирана 1970-их од тадашњих водећих земаља као одговор на енергетску и економску кризу тог доба, одиграла је позитивну улогу у координацији економске политике. Међутим, почетком наредног миленијума, када је и Русија, након непуне деценије чекања, ступила у ову организацију скоро као пуноправни члан, утицај ове организације, сада већ „велике осморке“ (Г-8), брзо је почео да слаби.

Нове растуће економије (Бразил, Русија, Индија и Кина, а затим и Јужна Африка) 2000-их стварају БРИКС. Ова организација се развија без обзира на многобројне негативне прогнозе западних стручњака који се не радују њеном успеху. Чланство у БРИКС-у доприноси већем политичком угледу поменутих земаља, али се ипак БРИКС до сада практично није ни бавио конкретним питањима.

Када је реч о попуњавању вакуума у глобалном управљању, много веће наде се полажу у Г-20. То је неформална организација у чији састав улази 20 најразвијенијих светских економија. Организација Г-20 је основана крајем 1990-их, а 2008, са почетком светске кризе, прерасла је у самит шефова држава и одиграла позитивну улогу у спречавању панике и колапса светске економије.

Међутим, чланице Г-20 немају јединствену политичку платформу, и никада је нису имале. Стиче се утисак да ће и ова организација доживети судбину „велике осморке“, јер се и о њој све више прича, а конкретних резултата је све мање.

Ни Г-20, као ни Г-8 пре ње, није створила стални секретаријат, тј. бирократију која би била заинтересована за развој организације и демонстрацију њене (и своје) ефикасности. Бирократија би јој дала на „тежини“, без које институције у данашњем свету не могу да опстану.

Питање будућности организација, позваних да попуне вакуум у глобалном управљању, важно је и само по себи, а за Русију је у овом тренутку посебно актуелно. У наредном периоду управо Москва треба да буде домаћин и председавајући самита БРИКС-а, Г-8 и Г-20.

То је јединствена шанса да се, ако ништа друго, подигне међународни углед Русије и њен политички кредибилитет. А у најбољем случају Русија ће на тај начин моћи да пружи свој допринос попуњавању све већег вакуума у глобалном управљању.

Не сматрам да је такав напредак могуће остварити на самиту БРИКС-а. Та организација је још увек веома млада и у великој мери је виртуелна.

„Осморка“ је у очигледној кризи и постоји могућност да се она једноставно угаси. Па ипак, постоје шансе и да опстане, на свеопшту корист. Русија је у позицији да предложи пут који би водио повећању њене ефикасности.

„Велика осморка“ је настала пре свега као западни клуб за разматрање и координацију економске политике. У последње време је ближа разматрању геополитике и питања безбедности. Вероватно би било добро решење да се она даље развија у правцу те своје геополитичке „специјализације“.

Наравно, оваква глобална питања не могу се разматрати без учешћа нових великих сила – Кине и Индије. И њих треба позвати да активно учествују у решавању поменутих проблема.

Велики напор треба уложити и у развој „велике двадесеторке“, па чак и у њен опстанак. У том смислу треба проширивати њен мандат. На пример, ова организација би могла да решава проблем недостатка воде за пиће, који се третира као најакутнији економски, па чак и политички проблем будућности. Русија спада међу земље које су најбогатије водом, па би као таква могла да иницира формулисање међународне стратегије за решавање овог проблема.

Па ипак, за модернизацију „двадесеторке“ није толико важно да ли ће неко конкретно питање доспети на дневни ред, колико је важна институционализација организације, тј. формирање сталног секретаријата. Потребна јој је, дакле, бирократија која би допунила или заменила садашњи систем управљања, иначе прилично гломазан и неефикасан.

Светском економијом се не може управљати са националних позиција, јер би то довело до хаоса. Само глобално, систематично управљање светском економијом може свима бити од користи. У противном, „противречност противречности“ може и без рата да изазове хаос у свету, или бар да доведе у питање његов економски развој.

Аутор је декан Факултета светске економије и политике Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“ (ВШЕ).

Росијскаја газета. Сва права задржана.