Аларм за руско-турске односе

Ако се не рачуна кратак период партнерства током 1920–их и 1930-их, тек у протеклој деценији се запажа тенденција приближавања Русије и Турске. Први озбиљан корак било је потписивање уговора о заједничком пројекту гасовода „Плави ток“ 1997, на основу кога Турска сада руским гасом подмирује 70% својих потреба.

Вашингтон одобрио пиратску акцију Турске
Зашто су Американци поводом недавног принудног спуштања сиријског путничког авиона на аеродром у Анкари одмах поверовали интерпретацији Турске, а не представницима руског аеродрома или изјави Дамаска?

Последњих година односи са Русијом достигли су ниво стратешког партнерства. Турска је 2008. најразвијеније економске односе имала са нашом земљом, а сада ту прву позицију делимо са Немачком. То је, природно, довело до јачања политичких и културних веза између двеју земаља.

Захваљујући спољнополитичкој концепцији коју је реализовала и неговала владајућа Партија правде, а која је формулисана као „Нула проблема са суседима“, Турска је успела да учврсти односе са Сиријом, Ираном, Либијом и другим суседним земљама. Тако је било све до „арапског пролећа“, а онда је Анкара морала да одлучи како ће се поставити према револуционарним покретима на Истоку.

Треба имати у виду да се идеологија политичког режима у Турској може окарактерисати као нека врста исламског либерализма, што се не разликује много од парола арапских револуционара. Поред тога, она је активна чланица НАТО-а. Због свега тога владајућа партија је донела одлуку да на овај или онај начин подржи револуције у арапским земљама. Какав је био исход?

Турска није одмах подржала међународну операцију против Гадафијевог режима, због чега су турске инвестиције у Либији „пропале“, јер је Либија захваћена грађанским ратом и неће се скоро опоравити. Није се остварила ни нада да ће Турска оснажити политички утицај у Египту и предложити свој модел развоја. Након револуције се испоставило да египатско руководство све више нагиње моделима развоја које предлажу Саудијска Арабија и Катар.

Због тога, када су се у Сирији активирали противници режима Башара Асада, Турска је одлучила да не пропусти будуће дивиденде и одмах је подржала опозицију, сматрајући да Асад неће дуго опстати. Међутим, у Сирији се не назире скори расплет ситуације. Председник контролише велике градове, али ипак нема снаге да угуши опозицију. Револуционари су пак разједињени и не могу да свргну Башара са власти. Теоретски, таква ситуација може трајати унедоглед, све док једна од страна не добије снажну подршку споља.

Играјући на карту брзе победе опозиције, Турска је затворила границу са Сиријом и сада има страховите економске губитке. Трговина између ових двеју земаља је обустављена, а у турској штампи се појавила информација да је за збрињавање преко 100 хиљада сиријских избеглица из буџета већ утрошено око 400 милиона турских лира. Колоне избеглица се у међувремену не смањују и неизвесно је када ће се прекинути сукоби у Сирији.

Осим тога, присталице Радничке партије Курдистана доста су учврстиле своје позиције на северу Сирије, тако да Турској прети стварање новог жаришта курдске нестабилности. Сви ти проблеми приморавају турску владу да очајнички тражи излаз из ситуације.

Прво што су Турци предузели је покушај да се убрза пад режима Башара Асада. Зато Турска тражи помоћ од НАТО-а и зато задржава руске авионе, ма колико то чудно звучало. Међутим, партнери из НАТО-а не журе са војном интервенцијом као што су журили у Либији, а Русија и Кина и даље подржавају Сирију, тако да Анкара и даље остаје у незавидном положају.

Сада је ситуација између Русије и Турске веома сложена. На обе стране има доста противника стратешког партнерства Анкаре и Москве. У Турској су то пре свега радикали, који се залажу за дезинтеграцију Руске Федерације. Арапска револуција је донекле допринела њиховој популарности. Уколико се политички утицај радикала појача, то ће се катастрофално одразити на односе између наших двеју земаља.

Ако смо заинтересовани за развој руско-турских односа, онда је ситуација крајње алармантна, и треба хитно размишљати како да се она поправи. Има много инструмената за решавање поменутих проблема, а уверен сам да би Турска и сама радо прихватила обнављање пријатељских односа, утолико пре што је последњих година створена одлична економска основа за унапређење тих односа у будућности, и што велики број бизнисмена неће подржати владајућу партију уколико заоштри односе са Русијом.

Александар Сотниченко је аналитичар и доцент Факултета међународних односа Санкт-петербуршког државног универзитета и колумниста електронског листа vz.ru

Росијскаја газета. Сва права задржана.