30 година од смрти доброг друга Брежњева

Совјетски Савез је управо пред почетак владавине Леонида Брежњава постао афирмисана суперсила, успео је да достигне нуклеарни паритет са САД и да изгради социјалистички модел политичког и економског развоја као алтернативу Западу. За СССР је коначно наступио дуго очекивани период релативног мира током Хладног рата: ницала су нова насеља у градовима, оснивани су нови градови, градили се нови путеви, освајале нове територије, људи су добијали квалитетно бесплатно образовање, гарантовано радно место и сигуран лични доходак – сасвим довољан за скроман, али безбрижан живот, у коме је било могуће правити дугорочне планове и рађати децу. Повратак са седељке у ситне сате није био ризичан. Напротив, онај ко не би могао да „пронађе своју улицу“, ујутру би се пробудио у „отрезвитељу“ – специјалној установи у коју је милиција марљиво одводила пијане грађане на преноћиште. Станови и аутомобили се често нису закључавали, деца су се после школе по цео дан играла у двориштима, ишла на кружоке и секције, и преко целог летњег распуста одлазила у пионирске кампове на Црном мору. О државном трошку, наравно.

„Године застоја“ су биле и доба када смо се поносили својом земљом на међународној сцени: цео свет је знао за совјетски космос, за совјетску фундаменталну науку, совјетски балет, совјетски хокеј, совјетско уметничко клизање... У том периоду су настали филмови и написане су композиције којима је место у златном фонду наше културе 20. века. Прекинута су гоњења цркве – говоркало се да је генерални секретар у дубини душе био верујући човек.

Главна карактеристика епохе Брежњева била је „стабилност“. Због тога се у последње време повлаче позитивне и негативне паралеле са „стабилношћу“ као кључним достигнућем Путинове епохе. Штавише, у октобру прошле године портпарол Владимира Путина рекао је да је руковођење државом у време Брежњева донело „огромну корист нашој земљи“ и да је представљало „успешан период у коме је постављен чврст темељ даљег развоја“, чије плодове ми и данас користимо. Његова изјава изазвала је велике дискусије у јавности.

Са друге стране, управо је у доба Брежњева постало очигледно да је снажан економски акценат који је СССР ставио на војноиндустријски комплекс потенцијално веома опасан, јер је то исцрпљивало економију. Управо је најнегативнија стрна овог процеса испливала на површину током његове владавине: несташица појединих основних намирница постајала је уобичајена појава, и разлика у животном стандарду у односу на Запад постајала је све упадљивија. На механизам економског планирања почела је да се хвата рђа, коју су совјетски грађани осећали свуда око себе у виду неквалитетних и застарелих производа, намирница и одеће. Совјетска партијска елита је постајала све корумпиранија и све богатија, почела је да презире „Совјете“ и „светле идеале“ комунизма, и све више је била очарана „сјајним“ и „слободним“ Западом. Сагледавајући све већу супротност између идеала и туробне реалности, људи су губили веру у брзу изградњу комунистичке будућности и јачање радничке класе. Осим тога, систем је претрпео још један изузетно тежак ударац због рата који је совјетска армија 1979. неуспешно водила у Авганистну под изговором „испуњавања интернационалних обавеза према братском авганистанском народу“.

Сам Леонид Иљич је био право оличење и позитивних и негативних промена у том периоду. Имао је густе обрве, гвоздено лице и карактеристични украјински нагласак, и на почетку каријере је био бодар и енергичан. Био је херој Другог светског рата и активан учесник обнове земље у послератном периоду. Био је компромисно решење које је одговарало супротстављеним клановима у Кремљу. Волео је да се одмара у својим многобројним вилама, волео је да иде у лов, волео је скупе аутомобиле, јаке совјетске цигарете, сусрете са политичарима (са којима је размењивао свој чувени „социјалистички братски пољубац“). Посебну страст је гајио према ордењу, медаљама и звањима.

И партија и народ су га сматрали „добрим човеком“ и звали су га „драги наш Леонид Иљич“. Али са годинама је Брежњев све више постајао пародија самога себе: оболео је, оронуо, тешко је ходао и говорио, тешко је читао, на преговорима и јавним наступима изгледао је као неугледни и јадни старац кога су се сви стидели и који је постао најпопуларнији јунак вицева тог периода. Генерални секретар је и сам схватао да више није способан да руководи земљом, па је три пута молио да га ослободе дужности, али његови партијски другови нису били спремни да наруше равнотежу снага и започну борбу за власт, и тиме су му уствари скратили живот.

Брежњев је умро 10. новембра од срчане инсуфицијенције. Хиљаде Московљана су дошле на Црвени трг да се опросте од Леонида Иљича. Историчари епохе наводе да у њиховим очима није било суза, за разлику од Стаљинове сахране. Људи су гледали старе саборце Брежњева из Политбироа како једва носе ковчег, и чету пуковника како носи 150 покојникових одликовања, и плотун који је испаљен сувише рано, када ковчег још није био спуштен у раку. Од овога је чак направљена шала да су они испустили ковчег. Људи се сећају осећаја забринутости за будућност који је провејавао међу некима, упоредо са осећајем олакшања што је доба без развоја завршило и што следе промене. Сви су схватали да је са Брежњевом умрла и цела епоха. Међутим, вероватно тада (1982. године) никоме није могло пасти ни на крај памети да ће ускоро, за само неколико кратких година, умрети и „вечни Совјетски Савез“, заједно са готово целом мрежом комунистичких система широм света које су њиме били инспирисани.

Росијскаја газета. Сва права задржана.