Хорски звон синагоге из центра Москве

Московска корална синагога, најстарија у граду, представља живу књигу историје руских Јевреја и многих славних имена, укључујући Левитана и Толстоја.

Фотографије љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Московска корална синагога је најстарија међу данас активним синагогама главног града Русије. Јудејски молитвени дом у Великом Спасоглинишчевском сокаку је верски и интелектуални центар једне од најстаријих и најбројнијих градских националних заједница. Прве јеврејске богомоље у Москви појавиле су се у близини касарни у првој половини 19. века, а служиле су за верске потребе војника јеврејске националности. С обзиром да је 1860-их јеврејско становништво већ постало многобројно и прилично раслојено, тесне просторије за молитву у стамбеним зградама нису биле довољне да приме све вернике. Јеврејска заједница на челу са банкаром Лазаром Пољаковом отвара 1870. прву Московску коралну синагогу у згради на углу Великог Спасоглинишчевског сокака и Сољанске улице. Зграда и данас постоји, али се није сачувао њен првобитни изглед. На место рабина је 1869. постављен Зелик Минор, који је пре тога био службени рабин у Минску.

Приликом полагања камена темељца будуће синагоге у Сољанској улици, Зелик Минор је рекао: „Пао је, напокон, зид који је нас, децу Израиљеву, одвајао од срца наше отаџбине, од срца Русије, и од сада ћемо милошћу нашег монарха без страха и бојазни, отворено и свечано узносити овде наше скромне, али топле молитве“. Управо у ову синагогу одлазио је Исак Левитан да помиње своје родитеље. Он је живео у близини, у Великом Трисветитељском сокаку. И Лав Толстој је понекад долазио да се види са рабином Минором, док је 1880-их изучавао старојеврејски језик.

Лазар Пољаков (1842-1914), председник Јеврејске општине Москве, познати финансијер и тајни саветник. Пољаков је купио земљу у Спасоглинишчевском сокаку и уложио велика средства у изградњу синагоге и опремање ентеријера. Фотографија из слободних извора.

Камен темељац нове зграде синагоге, грађене по пројекту архитеката С.С. Ајбушица и С.К. Родионова, положен је у мају 1887, а изградња је завршена 1891. По својој форми овај храм је базилика са куполом. Захваљујући парадној колонади и великом порталу она је једна од најлепших неокласицистичких грађевина у Москви. У 19. и почетком 20. века у САД и Европи појавиле су се синагоге у најразличитијим стиловима: мауританском, неокласицистичком, псеудоготском, староегипатском, па чак и у стилу црквених грађевина древних Маја. Ентеријер Московске коралне синагоге подсећа на ентеријер Нове синагоге у Берлину, саграђене скоро 30 година раније. Кроз полукружне прозоре у главну молитвену салу допире довољно дневне светлости. На спрату су саграђене одвојене галерије за жене, а у центру сале је бима (алменор), тј. постоље на коме се чита Тора.

На место генерал-губернатора 1891. долази Сергеј Александрович, Велики кнез и брат Александра III, и тада почиње масовно исељавање јеврејског становништва из Москве. Те године је исељено скоро 80% Јевреја, остали су само велетрговци и људи са високим образовањем. 

Пао је, напокон, зид који је нас, децу Израиљеву, одвајао од срца наше отаџбине, од срца Русије, и од сада ћемо милошћу нашег монарха без страха и бојазни, отворено и свечано узносити овде наше скромне, али топле молитве.

рабин Зелик Минор

На дан празника Рош Хашана (Нова Година), молитвена сала је била готово празна. Уместо уобичајене беседе рабин Минор је рекао: „Шта да вам кажем, о чему да вам говорим... Помолимо се усрдно да власт зла што пре нестане са земље. Ништа нам друго не преостаје“. На рабиново писмо императору Александру III и молбу да се дозволе молитвени скупови у новој синагоги, власти су одговориле непоколебљивом одлуком о затварању јеврејске богомоље и протеривању Зелика Минора изван такозване Црте сталног пребивалишта Јевреја (тј. изван територије на којој је Јеврејима био допуштен боравак и рад). Током наредних 15 година московске власти су непрестано тражиле од јеврејске заједнице да се синагога из темеља преуреди, и да се у њој смести нека друштвена установа. У тој безизлазној ситуацији јеврејска заједница је најпре покушавала да претвори стару богомољу у јеврејску школу, а затим у јеврејско сиротиште са јефтином кухињом за сиромашне Јевреје. Московске власти су сваки пут захтевале све веће и веће промене, страхујући да ће се верски рад синагоге у Великом Спасоглинишчевском сокаку тајно сачувати и наставити.

Тек после манифеста објављеног 17. октобра 1905. појавила се могућност обнављања верског живота у коралној синагоги. Реновирана зграда је отворила своја врата верницима у јуну 1906, а нови рабин је био Јаков Мазе. Ентеријер у староисточњачком стилу обновљен је по пројекту архитекте Романа Клејна. Од 1906. до данас ово здање је било затворено још само 1929, да би већ наредне године поново било отворено. Због близине коралне синагоге рејон око Великог Спасоглинишчевског сокака постаје део града који су Јевреји најгушће насељавали, а такође и центар њиховог интелектуалног живота.

Симболични Зид Плача, чије су димензије 3,5х11 m, озидан је блоковима од клесаног камена. Подигнут је у спомен разореног јерусалимског храма. Фотографија: Yair Haklai.

У главној сали и на улици испред синагоге 1945. извршен је молитвени обред за све погинуле у рату. Окупило се око 20 хиљада људи. Голда Меир, први амбасадор Израела, 1948. је посетила синагогу, где је заједно са московским Јеврејима учествовала у прослави Рош Хашане.

У дворишту синагоге 1999. је направљена мала богомоља за бухарске Јевреје, а на спрату главне зграде једна молитвена просторија је одвојена за горске Јевреје. У Москви живи најбројнија дијаспора грузијских Јевреја, па су и они 2000. у главној згради добили своју просторију.

Сада су у синагоги смештени: Рабински суд Заједнице независних држава (ЗНД) и Балтичких земаља, програм верског образовања „Лимуд“, „колел“ (својеврсни научноистраживачки институт за ожењене мушкарце), центар јеврејског религијског образовања „Тора ми-Цион“, ресторан јеврејске кухиње „Римон“ („Нар“ на хебрејском), продавница књига и прибора за јудејске обреде, као и миква (резервоар воде за ритуална купања). Свакога дана осим суботе на спрату се могу купити кошерне намирнице. У оквиру синагоге такође је отворен школски клуб, као и клуб за разоноду верника у познијим годинама „Зај Гезунд“ („Буди здрав“ на јидишу), а такође клуб за упознавање и дружење. Улаз у синагогу је слободан.

За време верских празника простор око синагоге је препун верника, а на Сукот се наспрам зграде постављају столови и тенде са храном за све намернике. Обично се највише људи окупи за празник Јом Кипур (Дан очишћења).

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.