Обамина победа и монотона будућност руско-америчких односа

Карикатура: Нијаз Карим.

Карикатура: Нијаз Карим.

Други мандат Обаме неће донети велике измене у односима између Русије и САД. Пре четири године односи су почели помпезним „ресетовањем“, а завршили се стагнацијом. Да је победио Ромни, у дијалогу суперсила би се појавила каква-таква интрига. Па ипак, прве четири године боравка Барака Обаме у Белој кући за Русију су биле веома успешне.

Други председнички мандат Барака Обаме неће донети велике измене у односима између Русије и САД. Са његовом првом администрацијом ти односи су почели помпезним и у суштини успешним „ресетовањем“, а завршили се очигледном стагнацијом. Толико очигледном, да ни у Москви, ни у Вашингтону уочи избора нико није скривао одсуство било какве жеље за активирањем дијалога. Сам Мајкл Макфол, архитекта и страствени агитатор „ресетовања“, именован је за амбасадора САД у Москви, где има много преча посла од формулисања нових и продорних идеја које би се могле понудити руководствима обеју земаља.

Да је победио Мит Ромни, онда би се у дијалогу суперсила појавила каква-таква интрига, бар у прво време. Ако ништа друго, републиканац би био разапет између претећих предизборних парола („Русија је противник бр. 1“) и реалног стања ствари. А реално стање је такво да Кина постаје све јача, док проблеми са Ираном и Авганистаном не остављају Америци могућност да занемарује чак и уздржано партнерство са Москвом. Али све то отпада, јер Ромнију није било суђено да буде председник САД.

Прве четири године боравка Барака Обаме у Белој кући за Русију су биле веома успешне. Заустављено је ширења НАТО-а на Грузију и Украјину, измењена је конфигурације антиракетног штита у Европи и почела је нова рунда смањења стратешког наоружања.

И сада, уместо нове рунде „псеудохладног псеудората“ која се могла очекивати да је у САД дошло до смене владајуће партије, пред нама је дуг и врло монотон политички период.

Треба рећи да су прве четири године боравка Барака Обаме у Белој кући за Русију биле веома успешне. Заустављено је ширења НАТО-а на Грузију и Украјину, измењена је конфигурације антиракетног штита у Европи и почела је нова рунда смањења стратешког наоружања. Те главне тачке „ресетовања“ вешто су прикриване бираним дипломатским изразима, али у суштини, све је то у великој мери реализовано управо онако како је одговарало Русији. Наравно, то није разлог да Русија постане попустљивија, јер је потпуно бесмислено било шта поклањати Америци – то је свима постало јасно после 1990-их, када САД нису испуниле обећање да се НАТО неће ширити.

Русија и САД су осуђене на прикривену или јавну конфронтацију, из простог разлога што су то једине нуклеарне суперсиле.

Па ипак, односи између Русије и САД нису подигнути на виши ниво, тј. нису отишли даље од поменутих тема и сарадње по питању Авганистана, и делимично по питању иранског нуклеарног досијеа. Њихова економска сарадња је и даље врло скромна. Дијалог на нивоу грађанског друштва практично се не развија, док је са Европом, на пример, веома интензиван. У том смислу се може рећи да је најважније достигнуће „ресетовања“ био почетак дијалога о ублажавању визног режима. То улива наду да ће у будућности Москва и Вашингтон можда смоћи снаге да разговарају о потпуном укидању виза, које нису ништа друго до реликт 20. века.

Најжалосније је што се сви ови проблеми и све склерозе у односима између Русије и САД настављају и у другом Обамином мандату, а наставили би се и у трећем, и у четвртом, само кад би у законодавству САД постојала таква могућност. Две суперсиле се толико разликују једна од друге, и економски, и политички, и социјално, да међу њима практично нема додирних тачака, за разлику од зближавања са Европом, које пружа добру перспективу. Русија и Европа још увек имају више сличности, него разлика, и то је слагалица која никада неће бити до краја склопљена.

Русија не треба да постане попустљивија, јер је потпуно бесмислено било шта поклањати Америци – то је свима постало јасно после 1990-их, када САД нису испуниле обећање да се НАТО неће ширити.

Поред тога, Русија и САД су осуђене на прикривену или јавну конфронтацију, из простог разлога што су то једине нуклеарне суперсиле. Чак ни Кина се не може мерити са њима по величини арсенала најсмртоноснијег наоружања. Захваљујући нуклеарном фактору Москва и Вашингтон су својеврсни гарант мира у целом свету, који не дозвољава да се данашња хаотична светска политика суноврати у рат свих против свакога. Али тај фактор истовремено и паралише Русију и САД када је реч о њиховим билатералним односима, и не дозвољава да дијалог пређе границу чисте дипломатије.

Обе земље би, међутим, могле да остваре знатан напредак у питањима као што су будућност Арктика, мир и безбедност у азијско-тихоокеанском региону, неширење нуклеарног наоружања, и многим другим. Њихове заједничке напоре оберучке би прихватили други чланови међународне заједнице. Остаје да се надамо да ће ове теме, које је „Валдајски клуб“ више пута покретао у својим извештајима, у наредне четири године доћи на дневни ред, што би значило да дијалог између двеју суперсила неће постати рутина која и једну и другу страну само замара и иритира.

Тимофеј Бордачов је политиколог и директор Центра за европска истраживања Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“ („_serbianBeginIgnore_Высшая школа экономики_serbianEndIgnore_“).

Росијскаја газета. Сва права задржана.