Московски државни универзитет „Ломоносов“ је најпознатија и најугледнија образовна институција у Русији и бившем Совјетском Савезу.
То је прва високошколска установа у руској историји у коју су могли да се упишу млади талентовани људи без обзира на социјални статус и имовинско стање. Прва генерација студената примљена је 1755, за време императорке Јелисавете Петровне, млађе ћерке Петра Великог.
После смрти императора Петра, који је реформисао многе сегменте руског друштва, наступила су тешка времена за „младе“ образовне установе у Русији. Кључне позиције у Академији наука и на Петербуршком универзитету заузели су странци, који нису били много заинтересовани за развој руске науке. Била је неопходна национална високошколска установа како би развој науке у Русији добио потребан подстрек и подршку.
Покретачка снага у стварању такве институције био је велики руски научник Михаил Ломоносов. Он је осмислио амбициозни пројекат оснивања универзитета за надарене студенте. Показало се, међутим, да остварење ове идеје није једноставно. Наиме, чиновници су љубазно, али упорно одбијали његов предлог. На крају је Ломоносов морао да се послужи лукавством и примени „заобилазни маневар“ – предао је пројекат и статут универзитета Ивану Ивановичу Шувалову, миљенику императорке Јелисавете Петровне. Шувалов је био утицајан дворски човек, префињен и интелигентан. Он је имао жељу да се прослави као мецена и успео је да од Сената издејствује одобрење статута нове образовне установе, коју је предложио Ломоносов. Императорка Јелисавета Петровна потписала је 25. јануара 1755. указ о оснивању Царског московског универзитета (узгред, отуд потиче традиција да се „Татјанин дан“ обележава као дан студената).
Универзитет се у почетку налазио на Црвеном тргу (на месту где је данас Историјски музеј). Основана су три факултета: филозофски, медицински и правни. На универзитету су поштовани врло демократични принципи, делимично захваљујући томе што је и сам Ломоносов био самоникли таленат пореклом „из нижих слојева“ са руског Севера. Студенти су могли бити пореклом из свих друштвених слојева осим кметова, уз услов да положе неопходне пријемне испите. Предавања су држали најбољи професори, свако је могао да их посећује, тако да се често окупљао велики број слушалаца. Оваква демократичност била је узрок брзог развоја ове образовне установе. У 19. веку расте број факултета, а средином 19. века наставу је похађало преко 1000 студената.
С обзиром да је зграда универзитета врло брзо постала тесна, за одржавање наставе је најпре изнајмљен, а затим купљен дворац кнеза Рјепина у Моховој улици, а затим и још шест племићких кућа. Императорка Катарина II издваја 1785. из државне благајне 125 хиљада рубаља за изградњу нове зграде универзитета према пројекту архитекте Матвеја Казакова. Нажалост, првобитно здање није се сачувало до данас. Универзитет је, наиме, изгорео у пожару септембра 1812. заједно са музејем, библиотеком, уметничким драгоценостима и научним експонатима. Међутим, већ 5 година касније започело је обнављање изгореле грађевине, од које је био преостао само костур. Средства за обнову универзитета сакупљана су широм света.
Студије на Царском московском универзитету биле су захтевне и занимљиве, како сведоче тадашњи студенти. Предавања су почињала у девет ујутро, а дневни распоред се састојао од седам двочаса. Факултети нису били тако строго подељени као данас. Студенти су могли да похађају предавања познатих професора из различитих области.
Међутим, убрзо су се у Русији почели одвијати драматични догађаји. Наступила је револуција, дошло је до промене политичког уређења, а царска породица је побијена. Све то се битно одразило на уређење и званичну оријентацију универзитета. Треба напоменути да је унутар наставног колектива дошло до озбиљне поделе на оне који су подржавали новонастале промене и оне који су били против њих. Студенти и професори који нису прихватали нову политичку власт морали су да напусте универзитет. Поред тога, под притиском нове власти обустављен је рад у свим оним научним правцима филозофије, историје и филологије који нису били у складу са учењем револуције.
Упркос свим овим искушењима, Московски универзитет је успео да задржи водећу позицију у високом школству. Већ 1934. студенти Московског државног универзитета бране прве докторске дисертације. Међутим, чим је процес студија почео да се враћа у нормалу, поново су наступила тешка времена. У Другом светском рату преко пет хиљада студената и наставника одлази на фронт. Образовна делатност се привремено обуставља. Мада је већ у првим послератним годинама образовање поново значајно напредовало, осећао се велики недостатак научних кадрова и квалификованих стручњака. На дан прославе 800-годишњице оснивања Москве, 1947, отпочела је реализација осам великих грађевинских пројеката на Воробјовим горама. Међу њима је био и нови комплекс зграда Московског универзитета са централним небодером. Управо то централно здање универзитета, изграђено од 1949. до 1953, постало је симбол универзитета.
Већ 50-их година завладала је права грозница полагања пријемних испита за упис на Московски универзитет. Буџет је био пет пута већи него у предратном периоду, што је омогућило опремање научних лабораторија и слушаоница, отварање нових факултета и специјализованих лабораторија. Отварају се психолошки факултет, факултет за информатику и кибернетику, први геолошки факултет у Русији и Инстутут за источњачке језике. Данас Московски државни универзитет има 39 факултета, 15 научноистраживачких института, 4 музеја, око 380 катедри и преко 40.000 студената и постдипломаца. Московски државни универзитет је једини у Русији дао 11 добитника Нобелове награде.
Универзитет „Ломоносов“ спада међу три високошколске установе у Русији које имају посебан статус, јер су указом председника Русије 2008. стекле академску независност која им даје право да самостално постављају своје образовне стандарде и развијају програме.
Оригинални чланак на культура.рф.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
