Даурија, степски драгуљ Биосфере

Источни Сибир. Најстарије степе на свету. Орнитолошки центар Азије. Само 9 облачних дана годишње. Језера која једном у 30 година пресуше, остављајући да међу рибљим крљуштима расте трава. Борова шума у облику гавранових крила.

Даурски природни резерват се од 1994. налази под заједничком заштитом три државе: Русије, Кине и Монголије. Фотографије љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Даурски резерват биосфере је најисточнији природни резерват у степама Русије. Налази се 300 km југоисточно од града Чите, између река Онона и Борзе, и саставни је део јединог природног добра у Русији које је под међународном заштитом. Простире се на преко 1700 квадратних километара. То је врло осетљив екосистем даурских степа, које су по мишљењу неких научника најстарије степе на планети. Даурски природни резерват се од 1994. налази под заједничком заштитом три државе, а заједно са монголским природним резерватом Монгол-дахуур и кинеским Далајнор, део је светске мреже резервата биосфере под заштитом УНЕСКО-а и налази се на прелиминарној листи Светске баштине.

Незабораван је призор када у јесен на обале степских језера Зун-Тореј и Барун-Тореј слети 30-40 хиљада ждралова.

Овај природни резерват је један од главних праваца миграције многих врста птица, тако да представља кључну орнитолошку територију Азије. Од укупно 317 врста пернатих житеља Даурског природног резервата 40 врста се налази на Црвеној листи Руске Федерације , а од тога је 19 врста крајње угрожено и прети им изумирање. Само овде се на једном месту може видети шест врста ждралова. Незабораван је призор када у јесен на обале степских језера Зун-Тореј и Барун-Тореј слети 30-40 хиљада ждралова.

Величанствена Торејска језера су најважнији део Даурског природног резервата који се састоји од девет заштићених подручја и простире се на преко 450 квадратних километара. За ова језера је карактеристично да једном у 30 година потпуно пресуше. Дно језера тада прекривају степске траве. У природном резервату постоји преко 500 биљних врста, од којих су неке ендемске. Када се вода повуче, само сребрнасте рибље крљушти и талог соли дуж обале подсећају да је ту било језеро. Свуда унаоколо је жуто-мрка степа која би са првом кишом озеленела. Али Даурија је скоро увек обасјана сунцем. У просеку има само девет облачних дана годишње.

Овде влада оштра континентална клима са великим температурним осцилацијама (током 24 часа разлика у температури може достићи 20 степени, а током године и 90). Лето је овде врело, зима сува и веома хладна, ветрови су јаки, а падавина је мало. Природа као да је учинила све да би се човек клонио ових крајева. Даурски природни резерват је основан 1987, и само захваљујући томе до данас је сачувана јединствена флора и фауна Забајкалског Краја. Данас се овде још увек могу срести даурски џерен или монголска газела (грациозна антилопа која је на територији Русије готово истребљена крајем 20. века), Паласова мачка (остало је свега око 2500 примерака ове животиње); сибирски мрмот (чије многобројне јазбине дају степи карактеристичан изглед). За многе животиње Даурски природни резерват је главно, ако не и једино станиште на планети.

Људи су овде живели од памтивека, о чему сведоче древни камени гробови са цртежима на које се често наилази у степи. То су такозвани „јелењи каменови“, чију старост поједини научници процењују на 7000 година.

Шта обавезно посетити?

Торејска језера

У совјетско време овде су вађени олово и волфрам, док су данас строго забрањена било каква геолошка истраживања и било каква експлоатација.

Пре неколико десетина милиона година овде је било море. Још увек се на обали могу наћи остаци осмозрачних корала, његових древних становника. Барун-Тореј је највеће језеро Забајкалског Краја. Његова површина, у годинама када је максимално испуњено водом, може достићи 580 квадратних километара, а дубина 4 m.

Језеро Зун-Тореј, чија максимална површина достиже 300 квадратних километара, током сушних година може потпуно остати без воде. Чињеница да Торејска језера „пулсирају“, односно нестају једном у 30 година, много пута је обесхрабрила прве истраживаче природе Забајкалског Краја. Познати научник и путописац Петер Симон Палас 1772. је боравио у Даурији. Он је тада први описао овдашњу природу и, наравно, Торејска језера. Међутим, неколико следећих експедиција их није могло пронаћи. У свету је познато само још једно језеро које „ишчезава“ – оно се налази у Африци. Научници до данас не могу да објасне зашто се животни ритам сва три језера, то јест периоди њиховог пресушивања и поновног пуњења водом, у потпуности подударају. Уска превлака између Торејских језера у годинама пролећног изливања постаје једно од најживописнијих места природног резервата. Крајем лета она је потпуно прекривена птичијим гнездима. А када Барун-Тореј пресуши, указује се железничка пруга која је грађена у совјетско време и водила је до пограничних караула.

Адун-Челон

Највиша планина Адун-Челона је Цаган-Обо. Висока је 986 m и сматра се светим местом. На њеном врху се налази древни ритуални комплекс који се састоји од дванаест полукружних каменова распоређених око централне степенасте конструкције.

Име Адун-Челон у преводу са бурјатског језика значи „крдо каменова“. Остаци гранитних стена који се уздижу усред степе одишу древношћу и тајанственошћу. Годинама изложено ветру, ово трошно камење је добило необичне облике који подсећају на митске животиње или ратнике. Највиша планина Адун-Челона је Цаган-Обо. Висока је 986 m и сматра се светим местом. На њеном врху се налази древни ритуални комплекс који се састоји од дванаест полукружних каменова распоређених око централне степенасте конструкције, исклесане од монолитног камена и високе преко 2 m. Људи су насељавали планине Адун-Челона још у камено доба, што потврђују бројна археолошка налазишта. Овај планински део степе био је познат и као богато рудно налазиште. Козаци су одавде извозили топаз, берил, турмалин и морион, а у Кини су доста продавали овдашњи црни и сиви кварц, од кога су тамо брушена сочива за сунчане наочаре. У совјетско време овде су вађени олово и волфрам, док су данас строго забрањена било каква геолошка истраживања и било каква експлоатација.

Цасучејски борик

Цасучејски борик је јединствена борова шума која се попут широког зида простире дуж десне обале реке Онона. Највише дрвеће у овој шуми настањују ретке и веома лепе црне роде, а међу стаблима која као да су избледела од степског сунца трчкарају разигране сибирске срне. Појава ове шуме усред степе до данас изазива спорове у научним круговима. У народу се о томе сачувала лепа легенда. Када је у древна времена у степи избио велики пожар, богови су послали огромног гаврана да угаси пламен замасима својих крила. Гавран је уморан слетео на обалу Онона да се напије воде, али више није могао да узлети, јер се његово перје претворило у борове. Обриси птице и данас се могу видети на сателитским снимцима.

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.