Црква боје царевићеве крви

Графикон: Црква царевића Димитрија на крви

На узвисини покрај ушћа Каменог потока у реку Волгу налази се најпознатија грађевина древног Угљича – црква царевића Димитрија на крви. Њени зидови боје крви, раскошни бели орнаменти и плаве куполе са златним звездама остављају снажан утисак на посетиоце. Овај споменик буди сећања на стравичне догађаје који су претходили трагичном периоду у историји Русије, познатом као Смутно доба.

Цар Иван IV Васиљевич Грозни умро је 18. марта 1584. године. Царски престо наследио је његов најстарији син Фјодор Иванович. Према писању његових савременика, Фјодор Иванович је био слабашан и болешљив човек. Бољар Борис Фјодорович Годунов, брат цареве супруге, постао је регент неспособног владара. Цар Фјодор није имао деце, али за Годунова је постојала препрека на путу ка власти. То је био царевић Димитрије, малолетни син Ивана Грозног и његове последње супруге Марије Нагаје. Зато су млади царевић и његова мајка, заједно са угледном пратњом од 4 хиљада људи, били протерани у древни Угљич, град на реци Волги који је овај дечак добио као рођендански поклон од свог оца Ивана Грозног.

Околности овог злочина и несреће која се догодила у Угљичу у подне 15. маја 1591. остале су до данас неразјашњене. Још од времена познатог историчара и писца Николаја М. Карамзина (1766-1826) верује се – на основу неких историјских докумената – да је Годунов починио овај гнусни злочин како би доспео на престо. Ова верзија приче представљена је и у Пушкиновој драми „Борис Годунов“. Међутим, постоји још једна верзија овог догађаја: царевић је доживео епилептични напад док се играо ножем и сам је пао на оштрицу. Летописи и легенде из Смутног доба обилују трагичним и крвавим детаљима, али њихови аутори нису били очевици овог убиства. Осим тога, савременици су околности под којима се трагедија догодила препричавали онако како је то њима највише одговарало. Тако је, на пример, постојао велики број варалица, „лажних Димитрија“, који су говорили да су на чудесан начин преживели убиство и представљали се као прави царевићи. Они су тако покушавали да дођу на власт злоупотребљавајући тренутну ситуацију – унутрашње ратове и политичке кризе које су потресале земљу. Становници Угљича веома су поштовали свог царевића и то је могао бити један од разлога што је први „лажни Димитрије“ лако придобио народ за себе и постао цар Русије, али само накратко.

Место страдања царевића Димитрија није заборављено. Тамо је подигнута капела, али је била спаљена током рата са Пољском. Прва црква од дрвета посвећена царевићу Димитрију подигнута је овде 1630, а на месту дечакове погибије постављен је надгробни споменик. Према легенди, сваке године на дан његове смрти из песка процури крв. Судбина царевића Димитрија могла је да задеси и првог цара из династије Романов, Михаила, али га је спасао Иван Сусањин. Цар је због тога наредио да се из његових личних средстава сагради камена црква. Романови су, као и сам Петар Велики, неговали култ царевића Димитрија, а причу о њему претворили су у народну легенду.

На месту старе оронуле дрвене цркве је 1692. подигнута нова црква од камена, пројектована у свечаном и живописном стилу московских храмова. Од самог почетка црква царевића Димитрија имала је статус споменика и у њој се није служила литургија. Сама црква подсећа на брод. Кубусни двоспратни централни део цркве повезан је правоугаоном конструкцијом са звоником. Ово је својеврсна архитектонска метафора: црква представља брод који плови по мору живота на коме вребају разне опасности. Као што је уобичајено, храм се састоји из четири дела који се нижу један за другим: олтар, наос цркве (главни део где стоје верници), трпезарија и припрата. Изнад раскошно украшеног наоса уздиже се пет складних купола. Црква на доњем нивоу посвећена је архангелу Михаилу, а на горњем царевићу Димитрију. На северни део припрате некада се надовезивала невелика галерија која је повезивала све делове зграде. У 19. веку уместо ње изграђен је параклис. Богато украшено степениште у западном делу омогућава парохијанима да се из припрате попну на други спрат. Кула звоника изнад припрате допуњује хармонију и елеганцију којом одише целокупно здање. У складу са традиционалном руском архитектуром, предвиђено је да се црква царевића Димитрија на крви посматра из различитих углова. Грађевину треба посматрати са свих страна како би се доживела природна пластичност и грандиозност рељефа. Међутим, главна јужна фасада са шест величанствених прозора, украшених импресивним оквирима, најбоље дочарава живописан стил црквеног декора.  

Било је потребно више од сто година да се ослика унутрашњост цркве. Парохијани су прикупили 750 рубаља и тако су фрескописци под надзором Петра Хлебњикова, мајстора иконописа из Борисоглебског манастира, почели са радом. Фреске представљају комбинацију школе древног иконописа са формама нове класичне руске уметности. Управо су овде рођене технике помоћу којих су настала дела која су постала истакнута обележја ентеријера руских цркава. Посебно се издваја слободна композиција импозантне фреске урађене техником отиска, која је била популарна у 18. веку. Ово ремек-дело под називом „Убиство царевића Димитрија“ налази се на западном зиду цркве. Драматично и са много детаља, у посебним композиционим целинама, уметник приказује живот и смрт царевића. Он представља познату верзију легенде: Димитрије излази из палате, дешава се убиство, звоно звони за узбуну, грађани кажњавају убицe, Димитријеви посмртни остаци преносе се у Москву. Трпезарија је осликана сценама из живота Адама и Еве. Посматрача могу изненадити обнажене фигуре где се уметник поиграва односом светлости и сенке, напуштајући тако традиционално иконописање.

Руска влада предложила је 2001. да се црква светог царевића Димитрија на крви уврсти у Листу светске баштине УНЕСКО-а.

Оригинални чланак на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.