И Србија кажњава „непослушне“ земље

Карикатура: Дан Потоцки.

Карикатура: Дан Потоцки.

Зашто је Србија, земља која добро зна како се живи под међународним ембаргом, увела санкције Ирану и Белорусији, најближем савезнику Русије на постсовјетском простору? Да ли нуклеарни програм прве и „стање људских права“ у другој земљи толико угрожавају Београд?

Крајем октобра лидери Европске уније донели су нови пакет санкција против Ирана, помоћу којих Брисел покушава да примора Техеран на обустављање нуклеарног програма. Сада је забрањено продавати Ирану графит, алуминијум и челик, јер се све то може користити за производњу нуклеарног оружја. Уводи се забрана и на трансакције између банака Европске уније и иранских кредитних организација. Санкције ограничавају и трговинске контакте са иранским телекомуникационим компанијама, а забрањује се и продаја поморских бродова Ирану. Иранске власти су одговориле најавом смањења извоза нафте за једну трећину и забраном увоза страних аутомобила, рачунара и друге робе.

Санкцијама се придружило неколико земаља које нису чланице ЕУ: Лихтенштајн, Норвешка, Исланд, Молдавија, Црна Гора, Хрватска, Македонија, Албанија и - Србија. Овакав корак српских власти свакако се коси са политиком Русије, која је у више наврата изјављивала да подржава Иран и да санкције које се уводе без одобрења УН не сматра легитимним инструментом међународне политике.

Важно је пре свега то што је садашње санкције против „изопштених“ земаља иницирала управо Европска унија, у коју Србија тежи да уђе. Поред Србије санкцијама су се придружиле и Албанија, Македонија, Молдавија, Хрватска и Црна Гора. Владе ових земаља имају исти циљ као и Србија.

Тешко се може рећи да је придруживање санкцијама против Ирана некаква случајна одлука званичне Србије. Наиме, још у јуну ове године Београд се придружио санкцијама ЕУ против Белорусије, најближег савезника Русије на постсовјетском простору, које су уведене због наводног „одсуства побољшања у сфери поштовања људских права“. Белоруске власти су, за разлику од иранских, изјавиле да неће предузимати било какве мере против земаља које подржавају санкције Европске уније, и само су изразиле жаљење у вези са одлуком Србије да се придружи санкцијама. Штавише, представник Министарства спољних послова Белорусије Андреј Савиних изјавио је да ће се сарадња са Србијом развијати и поред увођења санкција. А ових дана, како саопштава агенција РИА „Новости“, Србија је заједно са чланицама Европске уније одлучила да продужи санкције до октобра 2013.

Историја руско-српских односа у последњих 20 година показује да и руске званичне власти нису увек приступале питању међународних санкција онако како би то желела Србија, што је између осталог у великој мери било изазвано личном нетрпељивошћу Бориса Јељцина и Слободана Милошевића. СССР је, у последњим месецима свог постојања, у септембру 1991. подржао Резолуцију 713 Савета безбедности УН којом је уведен ембарго на испоруку оружја Југославији, а 1992. представници тада већ „нове“ Русије гласају у УН за прихватање резолуција 757 и 787. Прва је према „новој“ Југославији увела трговински ембарго, укључујући и испоруку нафте, забранила је ваздушни саобраћај, научно-техничке контакте и сарадњу у области културе и спорта, а друга је забранила транзит нафте и нафтних деривата, угља, енергетске опреме, метала, производа од гуме, аутобуса и авиона преко територије Србије, а такође је увела и контролу поморских и речних бродова на Јадрану и Дунаву.

У јуну ове године Београд се придружио санкцијама ЕУ против Белорусије, најближег савезника Русије на постсовјетском простору, које су уведене због наводног „одсуства побољшања у сфери поштовања људских права“.

Представници Министарства спољних послова „Русије 1990-их“ оправдавали су се тиме да су „до последњег тренутка иступали против ембарга“, а када су „исцрпели све аргументе“, онда су били „принуђени на тај корак“. Међутим, постојали су и други разлози. Наиме, како је саопштио лист „Комерсант“, да се Русија није придружила санкцијама, не би јој било одложено плаћање спољног дуга који је износио 18 милијарди америчких долара, нити би јој били одобрени западни кредити. Мада Русија ниједном није искористила право вета у УН приликом доношења резолуција везаних за Југославију токо 1990-их, ипак је током неколико наредних година руска дипломатија на све начине покушавала да издејствује ублажавање санкција, које су на крају укинуте 1996.

Савет безбедности УН је и за време заоштравања косовске кризе 1998, такође уз учешће Русије, донео неколико резолуција које су увеле ембарго на испоруку оружја СР Југославији, захтевале су да се српска армија и полиција повуку са Косова и да стање у покрајини контролишу посматрачи из ОЕБС-а. Па ипак, управо је Русија била један од иницијатора преговора између Срба и косовских Албанаца у Рамбујеу, а 1999. је пружила далеко одлучнију подршку српској страни, него за време ранијих конфликата на Балкану. Западне земље су за време војне операције још више пооштриле санкције против Југославије, забранивши између осталог увозно-извозне послове са њом, а Русија је, напротив, активно слала Србији хуманитарну помоћ. Додуше, све до смене власти у Београду октобра 2000. био је на снази руски ембарго на испоруку енергената Србији, који је уведен због тога што је Милошевћ одбио да плати Русији дуг у вредности од 400 милиона долара.

После Милошевићевог одласка са власти и готово истовременог доласка Владимира Путина на власт, Русија је почела отворено да спроводи политику активне подршке Београду. На односе двеју земаља престала је да утиче конфронтација између Јељцина и Милошевића, која је представљала препреку за развој билатералних односа. Све санкције против Србије потпуно су укинуте 2001, с тим што је Запад наставио да врши притисак на Србију по питању независности Косова.

Па ипак, руководство Србије, и поред жеље да сачува и развија добре односе са Русијом, после 2000. заузима курс уласка у Европску унију. Од тада Србија све време води двоструку спољну политику. За односе између владе Србије и НАТО-а ни данас се не може рећи да су пуни поверења, и у војној сфери Београд радије сарађује са Москвом него са Бриселом, али зато у политичком смислу за Србију Европска унија по многим питањима има приоритет.

Зато власти у Србији, земљи која је изузетно пострадала под притиском међународних санкција, сада саме уводе санкције против земаља чије деловање не представља никакву претњу за саму Србију. То још једном показује да је одлука званичног Београда мотивисана политичком оријентацијом. Не би се могло рећи да је садашње придруживање Србије санкцијама против Белорусије и Ирана није некаква освета Русији за њено учешће у санкцијама против Србије. Важно је пре свега то што је садашње санкције против „изопштених“ земаља иницирала управо Европска унија, у коју Србија тежи да уђе. Поред Србије санкцијама су се придружиле и Албанија, Македонија, Молдавија, Хрватска и Црна Гора. Владе ових земаља имају исти циљ као и Србија, а то је улазак у ЕУ. Док је то тако, и њихов спољнополитички курс увек ће бити на линији политике Брисела.

Аутор је доктор историјских наука и научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.