Мачке-чувари у државној служби

Санктпетербуршки музеј „Државни Ермитаж“ упошљава мачке ради чувања уметничких дела од глодара. Такозване мачке-чувари, за туристе готово неприметне, бораве на таванима и у подрумима музеја.

Пракса има дубоке корене у историји. Управа музеја упошљава ове високо квалификоване чуваре још од оснивања Ермитажа 1764. године. Иако је у данашње време хемијским средствима једноставно истребити пацове и мишеве, музеј наставља да држи мачке, које су постале његова жива легенда и маскота.

Прве мачке примљене су у државну службу у 18. веку. Император Петар Велики први је пружио уточиште једној крупној мачки коју је донео из Холандије у тада дрвени Зимски дворац. Касније је императорка Јелисавета наредила да се већа група мачака доведе из Казања како би ловиле мишеве, којих се изузетно плашила.

Током владавине Катарине Велике мачке су добиле статус чувара дворца. У време Велике императорке мачке на двору биле су сврстане у две класе: кућне мачке (попут руске плаве мачке) и дворишне мачке које су ловиле пацове и мишеве, чувајући тако душевни мир Њеног Величанства.

Мачке-чувари Ермитажа преживеле су Октобарску револуцију и наставиле да обављају свој посао и под совјетском влашћу. Међутим, нису преживеле Опсаду Лењинграда током Великог отаџбинског рата од 1941. до 1945: изгладнели грађани су их појели спасавајући се од смрти од глади. Због тога су ускоро пацови преплавили град. Али, одмах после ослобођења у Лењинград су из централних крајева Русије довезена двоја кола пуна мачака. Од њих је формиран нов одред ловаца на пацове.

Број мачака је веома нарастао крајем 60-их година 20. века, што је створило проблеме у Ермитажу. Пошто су мачке почеле да врше инвазију на подруме, просторије и ходнике музеја, управа музеја je добила наредбу да их се реши – што је и учињено. Међутим, после неколико година, репати чувари су враћени на своје задатке, јер је музеј схватио да без њихове помоћи тешко може да сачува културне вредности.

Од тог времена, мачке Ермитажа су веома добро збринуте. Сваки такозвани „ермит“ има радну књижицу са фотографијом, којом се потврђује да је квалификован да обавља овај сложени задатак и чува подруме музеја од глодара. О мачкама се води брига у сваком погледу – добро их хране, а када се разболе имају ветеринарску негу. Поврх свега, уживају велико поштовање због тешког и одговорног посла који обављају. Особље музеја сваку мачку и мачка познаје по имену, које се за сваку мацу пажљиво бира како би било у складу са њеним карактером.

Ову екипу репатих чувара чине углавном обичне уличне мачке, а као и у доба Империје односи у њиховој заједници почивају на строгој хијерархији. Мачке се деле у следеће класе: аристократија, средњи слој и нижи слој. Свака група задужена је за одређени део зграде. У музеју никада не сме да борави више од 50-60 мачака, и то не зато што већи број не би могао да се нахрани и смести. Наиме, радници музеја су установили да ако број мачака пређе 60, оне почињу да се боре између себе и да занемарују своје обавезе. Стога музеј повремено мора да потражи људе који би пристали да усвоје вишак мачака.

Музеј има посебне подрумске просторије где се чува храна за мачке и место где се оне смештају када се разболе. У близини музеја постављени су саобраћајни знаци који возаче упозоравају да су мачке у близини, како би били опрезни и успорили. Нажалост, погибија у саобраћајним незгодама је најчешћи узрок смрти мачака из Ермитажа.

Дан мачака Ермитажа, који се сваке године обележава 28. марта, заузима посебно место у календару празника ове институције. Особље музеја припрема бројна занимљива такмичења и организује изложбе информативног карактера.

Росијскаја газета. Сва права задржана.