Живот насликан песком

У Грачаничкој улици у Београду 1. октобра 2012. отворена је веома необично школа сликања: мали и велики Београђани овде могу на науче да сликају песком. Рускиња Ана Коноњенко, директорка београдског огранка руског пројекта „SandPRO“, говори за читаоце „Руске речи“ о овом необичном концепту, о животу у главном граду Србије, о сличностима и разликама између српског и руског менталитета и о својим плановима за будућност.

Руска реч: Ана, Ви већ четири године живите са породицом у Београду. Реците нам најпре откуда Ви у Србији и у Београду?

Ана Коноњенко: То је био стицај околности. Моме мужу је понуђено место директора филијале једне велике међународне компаније, па сам и ја тада са двоје мале деце дошла овамо. У Србији сам доживела велика изненађења. Највеће је било откриће да постоји место на свету где људи воле Русе. Даље, на пијаци се нико не жали да нема да врати кусур, а један трговац ми је чак рекао: „Ако немам ситно, боље је да седим код куће. То сам још од деде научио.“ И ето, овде сам већ неколико година, и желим овде да живим. Европа далеко заостаје за Србијом по аутентичности.

РР: Имате ли пријатеље међу Србима?

А.К.: Имам. Нема их много, али су прави. Овде је лични простор много тесан. Сви ходају ‘раме уз раме’ и нико то не доживљава као угрожавање личног простора. Кад ти ноћу неко иде у сусрет уским тротоаром, уопште нема намеру да те заобиђе или да пређе на другу страну. Иначе, у почетку смо имали некакав специјалан статус, било нам је много тешко да ступимо у контакт са људима. Али мало-помало смо успели да пробијемо баријеру. Срби лако прихватају све што је ново, то је сјајно. И врло су страствени. Кад те грде, онда те нагрде, а кад те воле, онда те баш воле. Овде има много мање лицемерја, уствари кад га има онда је врло упадљиво. Све у свему, врло сам задовољна.

РР: Зашто сте се одлучили да у Београду отворите овако необичну сликарску школу, и то за децу?

А.К.: А шта бих друго радила? Могла сам да отворим кафић, Срби то воле, али ту не могу да им парирам. Пронашла сам сајт овог међународног пројекта, у томе ми је помогла пријатељица која обожава тему раног развоја деце. Одавно ме је привлачила идеја да радим са песком у оквиру своје професије (ја сам психолог по струци:), а ова концепција је изврсна, све је ту повезано: и емоције, и релаксација, и развој!

РР: По чему се сликање песком разликује од других активности којима се баве деца и да ли то позитивно утиче на когнитивни и психолошки развој детета?

А.К.: Разликује се по томе што песак има особину да „уземљује“ негативне емоције, нервозу, немир и страхове. Они једноставно нестају док песак сипи кроз прсте... Поред тога, рад са песком је веома важан за развој фине моторике и за самопоуздање детета, јер ствара осећај да свака грешка може да се исправи. И што више ћутиш, бољи је ефекат (поготово што мој српски језик није баш савршен).

РР: И како оцењујете почетак пројекта?

А.К.: Муж и ја смо идеалан спој за породични бизнис: он је мозак, а ја сам креативна душа. Муж ми је много помогао у фази разраде бизнис-плана, преговора и осталог, и у том смислу ћемо о резултатима моћи да говоримо отприлике за три месеца. Али невезано за све те цифре, ја сам лично веома задовољна. Много је позитивних реакција и код деце, и код одраслих. На пример, кажу: „данас сам одморила душу, нећу данас да те грдим“, или „не иде ми се одавде, имам осећај као да смо се вратили кући“.

Група почиње са радом ако се пријаве бар двоје. Сада има 6 сталних група и све време неко долази да види како све то изгледа. Свакога ко дође пустићемо да проба. Ко хоће, може да дође и да слика песком.

Код нас нема гледања, сви учествују.  Тренутно смо највише концентрисани на разраду програма и на квалитет рада, јер за овдашње клијенте најбоља реклама је лична препорука.

РР: Да ли је било тешко наћи просторије?

А.К.: Ми нисмо тражили јефтин простор. У Србији је то прва школа те врсте, тако да је такав приступ био неопходан. Додуше, није било лако наћи површину која нам одговара, али смо ипак успели: налазимо се на одличном месту преко пута Калемегдана. Иначе, користимо само природни материјал и материјал који се може рециклирати. Имамо бесплатну библиотеку са занимљивим књигама, а у плану је и сензорна соба за терапију. И све је то од природног дрвета.

РР: Дакле, за сада немате праву конкуренцију?

А.К.: Тако је. Засада се само ја овим бавим. Зато су и шансе за успех велике.

РР: Колико кошта цео курс или једно вежбање?

А.К.: Имамо много разних курсева. У просеку један час готово сваког програма кошта око 850 динара. Истина, то је много скупље од просечне цене дечјих допунских активности. Полазимо од тога да је наша услуга јединствена. Једини смо на целом Балкану. Планирамо да касније сарађујемо са неким социјалним пројектима, како би нам долазиле и групе деце која имају проблема. Код нас долазе и деца и одрасли. Песак је добар за рад са срећним људима, али и са људима који имају потешкоће, страхове и болове. Имамо амбициозне планове. Надам се да ће доћи више тинејџера, јер емоционални интелект и телесни развој су посебно актуелни у њиховом узрасту, а у обичној школи се то, нажалост, не учи. Има времена, почеће и они да долазе – ја свој бизнис планирам много година унапред.

РР: Сметају ли вам велике летње врућине? Јесте ли успели да нађете раднике?

А.К.: Ма какве врућине?! Више ми сметају наши руски мразеви.

Што се тиче сарадника, већ имам изванредну екипу. За сада радимо нас три: ја сам психолог консултант, Марица је мајстор за динамичко сликање песком, а Ивана се бави администрацијом и иначе се у све разуме. Ту је још и Сања, она ће водити програм цртања песком у боји. (То је цртање уз јогу за одрасле, али одрасли засада то избегавају.)

РР: Недостаје ли Вам Русија?

А.К.: Недостају ми пријатељи, а Русија не баш толико. Мада волим да одем у Москву, тамо увек има толико занимљивих ствари!

Росијскаја газета. Сва права задржана.