Путовање железницом кроз време

Фотографија: Олег Сердечников.

Фотографија: Олег Сердечников.

У самом центру Москве постоји једна железничка пруга која делује као привиђење. На њој нема ни струје ни путника, и тек понекад се зачује звиждук старе парне локомотиве, какве данас виђамо само у црно-белим филмовима. Дописник RBTH открива каква је то железница и откуд сидро на машиновођиној униформи.

Павелецка железничка станица у Москви. Поред колосека стоји мала зграда, саграђена само због једне локомотиве. То је локомотива чувеног Лењиновог погребног воза (модел У127, година производње 1910). У почетку је саобраћала у Средњој Азији, а после Револуције пребачена је у Москву. Железничари из локомотиве су се разболели од шпанске грознице и помрли, а она је после тога неко време стајала у депоу. Настаниле су се у њој скитнице, али и њих је зараза покосила. После тога су локомотиву прозвали „црна удовица“, а сујеверне машиновође су од ње зазирале. Међутим, млади радници из депоа нису много марили за те „буржоаске предрасуде“, реновирали су локомотиву 1923, префарбали је у црвену комунистичку боју и украсили је таблицом са натписом: „Непартијци комунистима“. За почасног машиновођу изабран је Владимир Иљич Лењин. И он је преминуо после годину дана, а истом том локомотивом допремљен је у Москву ковчег са његовим телом. Тако је настала прича о уклетој локомотиви која доноси несрећу. Данас та легенда припада прошлости. Од 1937. локомотива је музејска драгоценост, а за време Другог светског рата је чак евакуисана из Москве као експонат од посебног значаја. Крајем прошлог века за њу је саграђен специјални павиљон, у коме је данас смештен Музеј Московске железнице. Централно место у музеју заузима џин на огромним точковима – легендарна „црвена локомотива“.

Прве железнице у Русији појавиле су се у 19. веку. У то време, путовање возом од Петeрбурга до Москве (око 700 km) трајало је 21 час. Изградњу пруге која спаја ова два града наложио је император Николај Први. И за тај догађај је везана једна легенда. Наиме, пре изградње пруге требало је испитати рељеф. Легенда каже да је цар једним потезом решио то питање: лењиром је повукао на карти линију од Санкт Петербурга до Москве и рекао: „Ево, овуда ће ићи пруга!“ Док је повлачио линију, оловком је случајно закачио кажипрст и тако је на пaпиру уцртао кривину која и данас постоји. Тако гласи легенда, а у стварности је пруга права из економских разлога, док је кривина направљена због јаруге коју локомотива не може лако да савлада. 

„Тренутно музеј располаже са две и по хиљаде експоната. Они сведоче о историји и перспективама московске железнице“, каже Надежда Александрова, директорка Музеја. „Донели смо експонате из железничке библиотеке. „Ветерани железнице“ су донели многе занимљиве експонате и своје личне ствари. Поред експоната из музејског фонда експозиција садржи и инсталације, минијатурне моделе железнице на механички погон, интерактивне мапе, као и електронске инфо пултове на којима се могу погледати архивски снимци и информације о историјату пруга.“

У прво време је железница била у надлежности Министарства копненог и поморског саобраћаја, због чега су у 19. веку железничке униформе имале дугмад са знаком сидра, а грб железнице је био поморски. Тек 1930-их је железница добила адекватнији грб, на коме је приказан француски кључ.

„Потребно је убацивати у ложиште отприлике две лопате угља у минути да би локомотива добила убрзање и то ако је воз празан као сада“, каже Леонид Курчавов, који већ више од четврт века ради на железници. Он сада „путује кроз време“, а некада је управљао парним локомотивама Ер 774-38 које су превозиле терет по Совјетском Савезу после Другог светског рата. Вагони који су некада саобраћали на линији Москва-Санкт Петербург сада су део композиције туристичког ретро-воза. Такозвана „Ерка“ полази са Павелецке станице и саобраћа Московском кружном пругом. Та пруга већ 80 година није на списку редовних путничких линија. Саграђена је 1908. и налази се у самом центру Москве, али ни сами житељи престонице не знају скоро ништа о њој. То је прва кружна пруга у Русији.  Дугачка је 54 km, повезује 8 великих железничких станица и 5 индустријских зона. „Ерка“ прелази преко 6 мостова и зауставља се на 14 успутних станица.

Прве железнице у Русији појавиле су се у 19. веку. У то време, путовање возом од Петeрбурга до Москве (око 700 km) трајало је 21 час.

Локомотива тутњи дуж складишта и индустријских објеката. Кроз прозор се виде полунапуштени погони фабрике „Зил“, где су се у совјетско време склапале лимузине за партијске руководиоце. Иза гаража се помаља једноспратница. То је станица „Канатчиково“, удаљена свега 5 km од Кремља. Поред улаза стоји натпис „надморска висина 140 m“. Раније су такве таблице стајале на свакој станици, сада је остала само ова једна. У дворишту железничке станице стоји црна гранитна плоча – споменик железничарима погинулим у Другом светском рату. Овом пругом су на фронт превожени тенкови и муниција из источног дела Русије, где су се налазиле фабрике оружја. За време несташице горива радници су доносили угаљ од куће да би загревали маневарске локомотиве.

Километарски тунел са перонима, кроз који „Ерка“ даље пролази, заправо је конзервирана станица „Трг Гагарина“, која се налази испод Лењиновог проспекта. Изграђена је 2001. са циљем да се метро споји са кружном пругом и да путнички возови коначно почну њоме да саобраћају. Најављено је да ће до 2022. ова пруга бити потпуно реновирана и модернизована, а дотле ће бити негде на пола пута између прошлости и садашњости. 

И опет гараже, опет саобраћајне петље, небодери 21. века... Кроз пару локомотиве помаља се обрис следеће станице са кованим решеткама, трбушастим стубовима и старомодним пиластерима...

Локомотива пристиже у Рижску железничку станицу уз последњи звиждук. Последња станица је Музеј историје железничке технике. То је складиште под ведрим небом усред колосека електричних и међуградских возова. Овде је изложено 70 вагона од епохе Николаја Другог до модерних брзих возова. Најстарија се зове „Овчица“. То је парна локомотива серије „Ов“ из 1903. са керозинским фењером и царским грбом. У оваквој локомотиви је Лав Троцки, један од вођа Октобарске револуције, обилазио Русију и придобијао народ да стане на страну Црвене армије.

Ту су и локомотиве типа „Со“. Оне су превозиле робу у сушним деловима Азије. Ти модели су били добри за штедњу воде, јер нису избацивали пару. У музеју се налази и чувена локомотива „ФД“, названа у част комесара унутрашњих послова Феликса Дзержинског, основача система концентрационих логора у Совјетском Савезу. Тада је било много научника на робији, и они су ангажовани да раде у посебним пројектним бироима. У једном од првих таквих пројектних бироа пројектована је и ова снажна парна локомотива. „Гвоздени Феликс“, како су је назвали, касније се нашао и на поштанским маркама као симбол индустријализације државе.

Руска парна локомотива П36-001 („Генерал“) у Музеју Московске железнице. Фотографија из слободних извора.

Још један култни експонат је „П36“. То је парна локомотива из 50-их, касније прозвана „Генерал“. Локомотива је зелене боје, а са стране има жуте траке попут лампаса на генералским униформама. „Она може да развије брзину до 125 km/h. Ова локомотива је вукла брзе возове, као на пример ‘Црвену стрелу’“, каже Владимир Витвицки. Сада стари „Генерал“ надгледа како брзи електрични возови 21. века крећу у истраживање маршрута које је он некада давно откривао.

Росијскаја газета. Сва права задржана.