„Несвети, а свети“ живе свој живот

Архимандрит Тихон Шевкунов: „За мене је књига део свештеничког служења“. Извор: РИА „Новости“.

Архимандрит Тихон Шевкунов: „За мене је књига део свештеничког служења“. Извор: РИА „Новости“.

Архимандрит Тихон Шевкунов, аутор православног бестселера „Несвети, а свети“, говори о мотивима за писање необичне књиге која је освојила срца толиких људи, о утицају који је зборник произвео на живот својих читалаца и о природи могућег наставка.

Књига архимандрита Тихона Шевкунова често се помиње као „православни бестселер“. Поред руског издања књига је преведена на српски и преводи се на многе друге језике. У Грчкој је доживела већ друго издање. У Конгресној библиотеци у САД недавно је одржана промоција њеног превода на енглески. Промоција француског издања планирана је за пролеће. У припреми су шпанско, бугарско, јапанско, арапско, грузијско и румунско издање. Најновија вест је да се књига преводи на кинески. Наш дописник је ступио у контакт са аутором, намесником Сретенског манастира, архимандритом Тихоном Шевкуновом.

Росијска газета: Оче Тихоне, за годину дана је одштампано 1 милион и 100 хиљада примерака „Несветих, а светих“. То је невероватан тираж за савремену књигу. Како објашњавате тако велики успех ваше књиге?

Архимандрит Тихон: Мислим да није моје да причам о оцени књиге. Ја могу само да се захвалим читаоцима за пажњу коју посвећују књизи.

Р.Г.: Које реакције су вама као аутору биле најзанимљивије?

А.Т.: За мене је књига део свештеничког служења. Мени су најважније десетине хиљада реакција читалаца у којима они кажу да су преко књиге открили цркву и духовни свет православља, и да су неочекивано утврдили своју веру. Пишу, између осталог, како им је црквени живот постао далеко јаснији када су прочитали књигу, и како су после читања први пут отишли у храм. За мене је то највеће признање које уопште постоји. То је далеко већа награда од најпозитивнијих рецензија.

Нисам имао намеру никога да поучавам. Наравоученије и дидактика су увек досадни и потпуно су неубедљиви. Жива сведочанства су оно најважније што имамо.

Многе реакције чујем у личним контактима, и оне су понекад крајње неочекиване. Знате, књига је некако почела да живи свој живот, и ја сада могу само да посматрам са стране ту занимљиву појаву. Недавно ме је потресла прича коју сам чуо од јеромонаха Матеја Самохина. Дошла му је на прву исповест жена којој су животне околности толико трагичне, да је претходне ноћи одлучила да изврши самоубиство. Припремила је таблете, мало је одуговлачила и покушавала да се сабере, и у последњем моменту је случајно погледала књигу коју јој је неко поклонио. Узела је књигу, почела да је прелистава и није мога да се одвоји од ње. Ујутру је чврсто одлучила да оде у храм.

Р.Г.: Ко вас је инспирисао да напишете ту књигу?

А.Т.: Владика Василије Родзјанко ми је први посаветовао и чак благословио да запишем те приче. У једном тренутку сам и сам схватио да би било добро сабрати на једно место све приче које сам много пута причао у проповедима, братству у манастиру и својим студентима.

Р.Г.: Како сте бирали стил писања?

Kњига је некако почела да живи свој живот, и ја сада могу само да посматрам са стране ту занимљиву појаву.

А.Т.: За мене је било најважније да уведем читаоца у свет цркве. Не у онај „свет цркве“ који измишљају новинари, нити у онај који људи замишљају после читања званичних црквених саопштења, нити у митологизовани и лакирани свет, него у прави свет цркве. Нисам имао намеру никога да поучавам. Наравоученије и дидактика су увек досадни и потпуно су неубедљиви. Жива сведочанства су оно најважније што имамо. И јеванђеља су у ствари сведочанства апостола о њиховом животу са Христом.

Р.Г.: Планирате ли можда да пишете неки наставак?

А.Т.: Откако је књига издата често ми људи причају истините, предивне и задивљујуће случајеве из нашег црквеног живота. Можда би их требало сабрати у књигу „Несвети, а свети – 2“. Те приче би се могле објављивати, на пример, на нашем сајту pravoslavie.ru. Најбоље међу њима би требало изнети на дискусију, а најбоље међу најбољима треба уврстити у књигу. Али то неће бити моја лична књига, него наша, заједничка. Ја ћу само са задовољством у томе учествовати.

Р.Г.: Сада се на Интернету могу срести апели, додуше ретки, да се „ни случајно не награђује књига оца Тихона“. Како гледате на то?

А.Т.: Покајаћу се због овога, али ћу ипак рећи отворено: нисам спреман да свом душом подржим такве апеле. Али ипак ме они нимало не узнемиравају. Штавише, у неком смислу их разумем, чак сам им и захвалан, јер се и сам трудим да се према себи односим критички и са иронијом.

Росијскаја газета. Сва права задржана.