Зашто је ЕУ изгубила право да држи лекције

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Зашто Русија и земље Латинске Америке могу боље да се прилагоде и опстану у савременом свету него старе и арогантне државе Старог света? Да ли „европски пут“ уопште више постоји?

Узавреле расправе у Великој Британији у вези са доприносом те земље буџету Европске уније у Русији се сагледавају из сасвим различитог угла. Пре садашње кризе, а посебно током последњих година постојања Совјетског Савеза, Европска унија (некадашња Европска заједница) била је веома поштована у свим државама источно од Пољске.

Деценијама је идеја „опредељења за Европу“ била важан инструмент прозападно оријентисаних образованих људи и либералних медија. На тај начин они су настојали да придобију Украјину, Молдавију и друге бивше совјетске републике (укључујући и Русију) и да их „ослободе“ од злоћудне и заправо измишљене „московске контроле“. Совјетски Савез, по наводима прозападних кругова, представљао је оличење ове „контроле“ све до 1991, а касније је ова улога додељена вечито демонизованом Кремљу.

Португалија и Белорусија имају приближно исти број становника. Обе државе суочиле су се са финансијском кризом 2011. Међутим, Белорусија је девалвирала своју валуту, узела позајмицу од мање од 3 милијарде долара од Русије и успела да готово без последица преброди кризу. Португалија није могла да девалвира „свој“ евро, позајмила 97 милијарди - и сада мора још.

Данас постаје јасно да је ова црно-бела визија Европе и „европског духа“ заправо поједностављена и погрешна. „По њиховим плодовима познаћете их“, стоји у Светом писму. Ако је дрво Европске уније заиста здраво, како је онда могуће да рађа овакве плодове?

Недавни догађаји унутар ЕУ, укључујући кризу у Грчкој и у неколико других европских земаља, код многих су пробудили сумњу у старе евроцентричне вредности. На пример, Фјодор Луканов, главни уредник магазина „Русија у глобалној политици“ и један од коментатора радија „Глас Русије“ отворено је поставио питање: да ли „европски избор“ још увек постоји за бивше совјетске државе? И да ли је феномен широко прокламованих „европских интеграција“ још увек привлачан за, на пример, Украјину или Молдавију као што је био за Немачку или Француску током педесетих година 20. века, или за Шпанију и Португалију у периоду седамдесетих?

Погледајмо пример Шпаније и Португалије. Учеснице на Ибероамеричком самиту, одржаном недавно у шпанском граду Кадизу, дошле су до изненађујућег закључка: државама чланицама ЕУ, а посебно Шпанији, вероватно више требају државе БРИКС-а (на првом месту Бразил и Русија) него што је државама БРИКС-а потребна Европа.

Председница Аргентине није учествовала на европском самиту. Више су јој пријали самити Меркосура и Унасура – латиноамеричких варијанти Евроазијске уније, коју руски председник Владимир Путин покушава да формира са земљама у окружењу Русије.

Овај закључак изведен је на основу статистичких података представљених на самиту 18 земаља Латинске Америке, Шпаније, Португалије и Андоре. Упркос чињеници да је Шпанија на другом месту по обиму инвестиција у привреде латиноамеричких земаља, Шпанци су затражили помоћ од Латинске Америке, а не обратно.

Шпански дневни магазин „Ел Паис“ изнео је следеће статистичке податке у вези са тим питањем: Шпанија са својом изразито високом стопом незапослености и претећим дугом може само да позавиди земљама Латинске Америке, у којима се број људи који живи испод границе сиромаштва смањио у току прошле деценије са 50% на 30%, тако да сада више од половине становништва припада средњој класи.

Док с једне стране привреде Шпаније и Португалије показују све знаке рецесије, очекује се да ће економије „великих 20“ из Латинске Америке у овој години доживети просечан раст од 3,2%, а према неким оптимистичким прогнозама чак и 4%. Не чуди што председници латиноамеричких држава показују да одлуке могу да доносе независно од Шпаније и Португалије, а понекад према њима заузимају и снисходљив став.

Деценијама је идеја „опредељења за Европу“ била важан инструмент прозападно оријентисаних образованих људи и либералних медија. На тај начин они су настојали да придобију Украјину, Молдавију и друге бивше совјетске републике (укључујући и Русију) и да их „ослободе“ од злоћудне и заправо измишљене „московске контроле“.

Ово се не односи само на председнике Кубе и Венецуеле, Раула Кастра и Уга Чавеза, који немају обичај да присуствују Ибероамеричким самитима. Овај манир прихватила је и председница Аргентине, Кристина Фернандез де Киршнер, која није учествовала на самиту у Кадизу јер јој је лекар саветовао да се не замара летовима преко Атлантика. Више су јој вероватно пријали самити Меркосура и Унасура – латиноамеричких варијанти Евроазијске уније, коју руски председник Владимир Путин покушава да формира са земљама у окружењу Русије.

На самиту у Кадизу, домаћини Шпанци и њихови португалски пријатељи својим некадашњим колонијама нису држали предавања о слободи, демократији и изборима. Крајње је време да и друге државе чланице ЕУ заузму исти став према својим источним суседима – Белорусији, Украјини и Русији. Белорусија стога има право да игнорише критике свог некадашњег господара Пољске, баш као што и Бразил може да игнорише снисходљиви став своје иберијске „отаџбине“ – Португалије.

Ова тврдња се може поткрепити и цифрама. Португалија и Белорусија имају приближно исти број становника (око 10 милиона). Обе државе суочиле су се са финансијском кризом 2011. године. Међутим, Белорусија је девалвирала своју валуту, узела позајмицу од мање од 3 милијарде долара од Русије и успела да готово без последица преброди кризу.

А Португалија – у којој су људи деценијама куповали некретнине узимајући кредите – добила је 97 милијарди долара у пакету помоћи од ЕУ и Међународног монетарног фонда, а сада тражи још. Разлог је једноставан: пошто се одрекла своје финансијске независности уласком у еврозону, Португалија сада не може да девалвира „своју“ валуту – евро. Све што може да учини јесте да позајми још више новца.

Да ли је ово „европски пут“ о коме су нам толико причали? Такав пут нас не занима и убудуће нећемо трпети да нам држе лекције. Током 1990-их, када је Русија имала дужнички проблем према државама чланицама ЕУ (удруженим у Лондонски клуб поверилаца), постојала је извесна основа да јој се „држе лекције“.

Али ЕУ је начинила свој избор: није ништа поклонила Русији. Није отписала ни једну једину пару дуга. Данас Русија даје кредите неким државама чланицама ЕУ (укључујући Кипар, Ирску и неке друге несолвентне „учитеље демократије“). Дакле, зашто би Русија трпела снисходљив став западних земаља?

Можда ће историја ироничном игром судбине поставити ствари на своје место. Мултиетничке, нестрпљиве и релативно младе државе – „продужеци“ Европе (некада САД, а данас Русија и земље Латинске Америке), могу боље да се прилагоде и опстану у савременом свету – свакако боље него старе, непомирљиве, и крајње арогантне државе Старог света.

Дмитриј Бабич је политички аналитичар радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.