Едуард Артемјев (рођен 30. новембра 1937) је композитор познат по својим делима електронске музике. Његове необичне комбинације звукова данас су веома познате по свом богатству нијанси и на неки начин неухватљивом, али пријатном, акустичном доживљају. Својом специфичним сликовитошћу ова музика ствара очаравајући осећај простора.
Музика Артемјева је до сада описивана из више углова, па је тако за технички аспект његовог стваралаштва једном речено: „Немогуће је разумети како је то постигао“, за естетски: „Бескрајно лепа музика“, док су духовну димензију његових дела називали „сусрет са истином“.
Аванградне композиције Едуарда Артемјева написане 1960-их и почетком 1970-их коришћене су у филмовима Андреја Тарковског. Неуобичајени захтеви које је редитељ поставио захтевали су од компизитора много креативног труда. Стварање музике за „Соларис“, „Огледало“ и „Сталкера“ подразумевало је озбиљна истраживања у сфери електронике и одређеним областима аудио-визуелне комуникације. „Соларис“ (1972) је показао да ова два уметника поседују раскошан таленат. Сматра се да су своје врхунске домете остварили у филмовима „Огледало“ и „Сталкер“.
Заједничком стваралачком подухвату посебан печат даје Артемјевљева композиторска индивидуалност. Тако је изгледала и сарадња са руским режисером Никитом Михалковом. Не треба посебно истаћи да су његове композиције у великој мери допринеле успеху Михалковљевог филма „Варљиво сунце“ из 1994, који је добио „Оскара“ за најбољи филм на страном језику. Међутим, слава коју доноси „Оскар“ само је „врх леденог брега“ музичке каријере која траје неколико деценија и укључује дугогодишњу сарадњу двојице уметника (њихов први заједнички филм био је „Свој међу странцима, странац међу својима“ из 1974, а годину дана касније уследило је и одлично остварење „Робиња љубави“). Артемјев је сарађивао и са Никитиним старијим братом, Андрејем Михалковом-Кончаловским, за чији је филм „Сибиријада“ компоновао музику.
У видео-компилацији коришћени су фрагменти следећих филмова:
1) „Свој међу странцима, странац међу својима“, режија Никита Михалков, 1974.
2) „Соларис“, режија Андреј Тарковски, 1972.
3) „Сибирски берберин“, режија Никита Михалков, 1998.
4) „Сибиријада“, режија Андреј Кончаловски, 1979.
5) „Курир“, режија Карен Шахназаров, 1987.
6) „Варљиво сунце“, режија Никита Михалков, 1994.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
