Руски резиме 2012. године

Према традицији, часовник на Московском Кремљу најављује крај старе и долазак Нове године. Извор: Росијска газета.

Према традицији, часовник на Московском Кремљу најављује крај старе и долазак Нове године. Извор: Росијска газета.

У бурној и стратешки важној 2012. видели смо председничке изборе, нову активност опозиције, знаке радикализоване борбе са корупцијом (уз најаве да она може добити статус националног непријатеља) и видљиви заокрет Русије од Европе према Азији.

У Русији је 2012. година као ниједна друга била испуњена догађајима од стратешког значаја. Москва се суочила како са глобалним, тако и са унутрашњим политичким изазовима.

Владимир Путин: још увек без конкуренције

Председнички избори 2012. свакако су били главни догађај у политичком животу Русије. И поред тога што је у њима, како су и предвидели аналитичари, победу однео Владимир Путин, ипак су резултати гласања донели читав низ изненађења. Главно изненађење је био Михаил Прохоров који је заузео треће место, иако је као ново лице на политичкој сцени био сматран за аутсајдера. Аналитичари су то објаснили потребом друштва за политичарима новог кова.

Додуше, та потреба је засада актуелна само за становнике великих градова. Путинова популарност је нешто опала у току минуле године, али је он и даље далеко популарнији од својих конкурената. Минимум његове популарности (37%) забележен је у августу, али се већ у јесен тај показатељ вратио на 45-50%.

„Јесењи пораст председникове популарности после привременог пада везан је за ефекат октобарских изборних кампања у којима је Кремљ имао успеха“, објашњава Валериј Фјодоров, генерални директор Сверуског центра за проучавање јавног мњења (ВЦИОМ), и додаје да је врло велики утицај на поверење становништва имао председников прекор тројици министара и почетак борбе против корупције. Друштву је још увек потребан руководилац са „чврстом руком“, закључују експерти. А Путин је засада један од малобројних политичара који испуњавају тај критеријум.

Опозиција: постоји незадовољство, не постоји решење

Улични протести су уједно били и изненађујући и неизненађујући. За свега неколико месеци су се на опозиционој политичкој сцени појавила нова лица (као што је Алексеј Наваљни) која су успела да изведу на улице десетине хиљада људи, што раније никоме није полазило за руком. Управо са том појавом аналитичари везују чињеницу да се власт одлучила на ублажавање изборног законодавства и поједностављење система регистровања политичких странака.

До првог инцидента је дошло на сам дан парламентарних избора, 4. децембра 2011, када је опозиција, незадовољна процесом израчунавања гласова, увече изашла на улице Москве. Већ сутрадан су на московске улице изашле десетине хиљада људи.

Током наредних шест месеци опозиција је спровела читав низ масовних акција које су имале одјека у јавности: митинг на Проспекту Сахарова, „Бели прстен“ и фамозни митинг 6. маја који се завршио сукобима са полицијом.

Захваљујући реформама већ на октобарским регионалним изборима су, поред четири политичке „грдосије“ попут комуниста или Јединствене Русије, учествовале и десетине нових странака. Истина, нови политички играчи засада не могу да задовоље потребе бирача, јер је опозиција још увек разједињена и нема јасан политички програм. У свим најважнијим градовима и областима опозиција је изгубила на регионалним изборима, али су експерти уверени да права борба тек предстоји.

Корупција: лоповлук је опаснији од тероризма

„Ни оружане снаге НАТО-а са својим ракетама, ни међународни тероризам, ни сепаратистичке тенденције за Русију не представљају тако велику опасност као корупција“, уверен је Константин Ремчуков, главни уредник опозиционог листа „Независимаја газета“. Заиста, проблем корупције, као и увек, заузима прво место на списку негативних појава за које опозиција оптужује власт.

Ни оружане снаге НАТО-а са својим ракетама, ни међународни тероризам, ни сепаратистичке тенденције за Русију не представљају тако велику опасност као корупција.

Константин Ремчуков

Међутим, у 2012. години је власт реаговала на корупцију далеко оштрије него ранијих година. Први пут се у руској историји догодило да неколико високих функционера један за другим буду смењени са својих положаја због корупционих афера. Највећи одјек у јавности имала је смена министра одбране Сердјукова, кога су експерти увек третирали као једног од најоданијих Путинових сарадника. Па ипак, чак је и он остао без фотеље после афере са крађом приликом распродаје војне имовине. По мишљењу експерата, Кремљ рачуна на то да борба против корупције може постати нова идеја која ће ујединити нацију.

Поред тога, 2012. је смењен и Јуриј Урличич, генерални конструктор система ГЛОНАСС. По речима шефа председничког кабинета Сергеја Иванова, приликом реализације овог пројекта украдено је 6,5 милијарди рубаља (210 милиона долара). Није прошао без афере чак ни самит Организације азијско-тихоокеанске економске сарадње у Владивостоку, који је постао један од најважнијих догађаја 2012. године у Русији. Правосудни органи тврде да је приликом припрема за овај самит украдено 93 милиона рубаља (3 милиона долара) и да је у ту проневеру умешан бивши заменик министра регионалног развоја Роман Панов. Лопови су откривени чак и у антикорупционој управи московске полиције. Службеници ове управе Лав Глухов и Андреј Љавикин оптужени су за крађу 3 милиона долара.

Спољна политика: окретање Истоку

Председник је недвосмислено дао до знања да између стабилне Кине и Еврозоне која је сада у кризи он бира азијског партнера.

Од председничких избора најактуелније и најчешће питање у експертским круговима био је проблем геополитичког избора Русије: Азија или Европа. У протеклих пола године стручњаци су анализирали председничке посете, правили прогнозе, наводили економске прорачуне обима трговине са Европском унијом и земљама азијско-тихоокеанског региона. Септембарски самит Организације азијско-тихоокеанске економске сарадње, којим је председавала Русија, потврдио је да је циљ Русије даље зближавање са Кином. Председник је истакао да се преоријентација на источне партнере већ одиграва и „не мора се подстицати вештачким путем“.

Теза о избору азијског вектора потврђена је и у току октобарског заседања дебатног клуба „Валдај“. Председник је недвосмислено дао до знања да између стабилне Кине и Еврозоне која је сада у кризи он бира азијског партнера. У плану за наредни период на првом месту је повећање обима робне размене између Москве и Пекинга на 100 милијарди долара годишње и прелазак на обрачун у националним валутама.

Уосталом, зближавање са Кином није једина ставка азијско-тихоокеанске стратегије Москве. Један од кључних циљева Русије је да се у што већој мери реализује потенцијал земље која представља мост између Далеког Истока и Европе. „Огроман и засада свакако недовољно искоришћен потенцијал наше земље, која заузима отприлике трећину Евроазијског континента, крије се у њеним транспортним и транзитним могућностима“, изјавио је Дмитриј Медведев уочи Азијско-европског самита (АСЕМ) у Лаосу.

Русија и СТО: 19 година чекања

Русија је прву пријаву за чланство у Светску трговинску организацију (СТО) предала још 1993, али је примљена тек у августу 2012. Међутим, међу стручњацима још увек не јењава дискусија о томе да ли је ступање у СТО био исправан потез.

Експерти Светске банке позитивно оцењују ступање Русије у СТО. Према њиховим прогнозама, у дугорочној перспективи руска економија може забележити раст од 11%, чему ће пре свега допринети већа продуктивност и конкурентност руских компанија, будући да ће због нижих тарифа бити нижа и цена њихове робе и услуга.

Највећу корист од ступања у СТО осетиће металургија и хемијска индустрија, док ће губитке имати машиноградња, лака и дрвна индустрија. У својим анализама експерти повлаче паралеле између руског и кинеског искуства, и апелују на бизнисмене да се не боје игре по новим правилима.

И Москва и Пекинг су се прибојавали да услед ступања у СТО домаће тржиште може бити преплављено страним компанијама, због чега ће развој сфере услуга и „слабих“ привредних грана бити практично обустављен. Међутим, у Кини се то није догодило. Напротив, они сегменти економије које су експерти третирали као слабе (на пример, осигуравајуће компаније) чак су и повећали удео на домаћем тржишту захваљујући већој куповној моћи становништва. Још један позитивни фактор је побољшање инвестиционе климе, а самим тим и прилив страног капитала у земљу. Тако је обим директних инвестиција у кинеску економију после ступања у СТО повећан за 18%. Експерти констатују да то нису питања која се решавају за један дан, али Русија може убрзати економски раст ако паметно искористи кинеско искуство.

Росијскаја газета. Сва права задржана.