Руска звона над Римом

Папа Бенедикт XVI, председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Волоколамски Иларион Алфејев и јеромонах Антоније Севрјук. Фотографија из личног архива.

Папа Бенедикт XVI, председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Волоколамски Иларион Алфејев и јеромонах Антоније Севрјук. Фотографија из личног архива.

Tempora mutantur - времена се мењају - и сада и у Риму постоји руски православни храм који се лепо види из Ватикана. Настојатељ храма, јеромонах Антоније Севрјук, за RBTH говори о односима Ватикана и РПЦ и православљу у срцу римокатоличког света.

Недавно је у Ватикану одржана 13. генерална скупштина Бискупског синода Римокатоличке цркве, у чијем раду је на позив папе римског Бенедикта XVI учествовао и представник Руске православне цркве, јеромонах Антоније Севрјук, секретар Администрације парохија Московске патријаршије РПЦ у Италији и настојатељ ставропигијалног храма свете великомученице Kатарине у Риму. У ексклузивном интервјуу за RBTH отац Антоније говори о узајамним односима са Римокатоличком црквом.

Tempora mutantur

RBTH: Може ли се говорити о напретку у односима РПЦ са Ватиканом?

Јеромонах Антоније Севрјук: Налазећи се у Риму, у центру свих догађаја римокатоличког света, могу да посведочим да се ти односи развијају, како на нивоу уобичајених контаката, тако и на високом црквено-политичком нивоу. Додуше, није све тако једноставно и не може се рећи да су ти односи глатки, али ипак наша црквена јерархија редовно наглашава да је Римокатоличка црква наш најближи партнер у решавању великог броја питања која данас стоје пред друштвом, како на Западу, тако и у нашим земљама. Ми данас у Западној Европи видимо све већу секуларизацију и одступање од хришћанских вредности.

Црква св. Катарине у историјском центру Рима. Извор: stcaterina.org.

По читавом низу питања РПЦ и Римокатоличка црква заједно наступају са усаглашеном заједничком позицијом. У октобру је у Ватикану одржана тронедељна 13. генерална скупштина Бискупског синода Римокатоличке цркве, посвећена ‘новој евангелизацији народа’. Од стране Римокатоличке цркве добили смо позив да пошаљемо представника Руске православне цркве ради учешћа у раду форума, и наша јерархија је изабрала мене. Тај позив је још један доказ наше сарадње и њеног великог развојног потенцијала.

Други важан показатељ је реакција Ватикана на посету Његове светости патријарха Кирила Пољској – римокатоличкој земљи која са Русијом има специфичне односе. Патријарх московски и целе Русије Кирил и шеф Бискупске конференције Пољске потписали су заједнички документ у коме се апелује на данашње генерације да сва спорна историјска питања решавају кроз призму хришћанске вере која нас спаја. Папа римски Бенедикт XVI у својој недељној проповеди истакао је важност заједничке декларације двојице црквених поглавара и представника двају народа.

Православље у Вечном граду

RBTH: Да ли су се православна звона у Риму већ стопила са римокатоличким?

A.C.: Звона цркве светог Петра звоне сваког дана око пет пута, од ране зоре до касне вечери. Према традицији Римокатоличке цркве, миса се може служити неколико пута на дан, а ми дневно вршимо једну литургију, док звона користимо само у недељним и празничним богослужењима. Али наша звона се чују и на Тргу светог Петра. Звоњава православних и римокатоличких храмова се разликује. Римокатоличка звона се покрећу механички, а звонар нашег храма је учио занат од главног звонара храмова Московског Кремља који је непосредно учествовао у подизању нашег звоника. Наша звоњава је лепа и мелодична. Често, када идем на богослужење, видим да људи из околних зграда излазе на балкон и са задовољством је слушају.

RBTH: По чему су парохије РПЦ у иностранству специфичне?

A.C.: На пример, по томе што наш храм није само место за богослужење, него и за окупљање православне заједнице Рима. Парохијани живе пуним црквеним парохијским животом. Имамо школу за децу и за одрасле, после сваке недељне литургије се окупљамо, пијемо чај, гледамо филмове, размењујемо утиске. Парохијани са задовољством користе нашу библиотеку и видеотеку која има велики избор добрих филмова, беседа и снимака свечаних богослужења.

RBTH: Да ли римокатолици свраћају у храм?

У историјском центру Рима је тешко изградити било шта, нарочито близу Ватикана. Многима је та идеја изгледала као фантазија.

Свраћају и обични римокатолици, и високи представници Римокатоличке цркве. Њима је занимљив додир са лепотом руског православља, коју можда никада раније нису видели. У Риму се први појавио храм светог Николе, и он још увек постоји, у њему се сваке недеље окупља преко стотину парохијана. Он се налази у сали стамбене зграде која је преуређена у капелу. Пролазници често и не знају да се ту налази храм. Наш храм се, напротив, посебно истиче својом архитектуром, која иначе није уобичајена за Рим. Наша црква је саграђена у духу руске православне архитектуре. То је место на коме се ‘сусрећу’ источнохришћанска и западнохришћанска култура, што је посебно актуелно управо сада, када је у јеку осликавање унутрашњости храма. Фреске у храму сликају иконописци из Петербурга. Поред тога, у нашим просторијама се одржавају конференције и семинари, о чему редовно информишемо јавност на сајту храма, који је уједно и сајт парохија Московске патријаршије у Италији.

Купола светог Петра и крстови свете Екатерине

RBTH: Доношење одлуке о изградњи храма свете великомученице Катарине у Риму дуго је одлагано због бојазни овдашњих власти да ће православни крстови бити виши од куполе цркве светог Петра у Ватикану. Како је решена та дилема?

А.С.: Са брда на коме је саграђен храм претходно је скинут слој у висини од 10 m, да би купола цркве Светог Петра остала архитектонска доминанта Рима, обзиром да је то главни храм Римокатоличке цркве. Али и наш храм се добро види у Риму. Могу чак да посведочим да се добро види и кроз прозор кабинета папе римског, и из чувених ватиканских вртова, где се понтифик готово свакодневно шета.

Храм засада није много познат међу поклоницима који долазе из Русије, Белорусије, украјине и других земаља. Већином они долазе код нас када са куполе цркве светог Петра угледају храм свете великомученице Катарине, или кад прочитају нешто о њему, или чују од познаника.

RBTH: Зашто је храм посвећен управо светој великомученици Катарини?

Наша звона се чују и на Тргу светог Петра. Звоњава православних и римокатоличких храмова се разликује. Римокатоличка звона се покрећу механички, а звонар нашег храма је учио занат од главног звонара храмова Московског Кремља.

A.C.: Таква је била одлука блаженопочившег патријарха московског и целе Русије Алексија II, по чијем благослову је изградња и почела, и то у време када нико није веровао да је тако нешто могуће. У историјском центру Рима је тешко изградити било шта, нарочито близу Ватикана. Многима је та идеја изгледала као фантазија, али патријарх Алексије II је тада дао свој патријарашки благослов, и ми у доњем храму још чувамо икону коју је он приложио за нову цркву. То је икона свете великомученице Катарине са честицом њених моштију. Патријарх Алексије II није доживео велико освећење храма, оно је извршено за време патријарха Кирила, који је пре избора за патријарха био председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и лично надгледао све најважније етапе изградње нашег храма.

RBTH: Које просторије садржи комплекс при храму свете Катарине?

А.С.: На спрату је Горњи храм свете Катарине. У приземљу су смештени библиотека, трпезарија, настојатељев кабинет, секретаријат и ризница. Доњи храм је мањи од Горњег и користи се углавном за крштења. У њему, тамо где се налази велика мермерна крстионица, служимо једном недељно, тако да фактички у Риму постоје три православна храма.

RBTH: Да ли се храм налази на руској територији?

А.С.: Да, то је територија виле Абамелек која припада Руској Федерацији. Ограда виле је специјално измештена у страну да би се омогућио прилаз храму у време када је црква отворена (10.00-18.00 – ред.).

Нешто из личног живота

RBTH: Рекло би се да је свештенички позив породична традиција. Али ви нисте из свештеничке породице. Да ли је то изузетак који потврђује правило или нова тенденција?

А.С.: Када сам ишао у богословију, тамо су свештенички синови били у мањини. Лепо је што данас много младих бира духовни пут и уписује богословију, и то нису увек деца из свештеничких породица, него они који су пришли цркви ‘споља’, често из неверујућих породица.

RBTH: Шта је Вас навело да кренете тим путем?

А.С.: У последњим годинама школовања чврсто сам одлучио да постанем свештеник пошто претходно стекнем одговарајуће образовање. Када је 1990-их требало обнављати црквени живот и срушене храмове, није било довољно кадрова, и због тога су понекад рукополагани свештеници без богословског образовања. А ја сам хтео да стекнем добро богословско образовање. Московска и Петербуршка богословија биле су најближе граду Тверу. У Петербургу ми је живела бака и често сам тамо одлазио, а и град ме је привлачио својом лепотом, па сам изабрао Петербуршку богословију.

RBTH: Како су родитељи реаговали на Вашу одлуку да се замонашите?

А.С.: У почетку ме нису баш подржали, сматрајући да имам и бољи избор, обзиром да сам завршио школу са одличним успехом. Ја сам још као дете лако учио стране језике и родитељи су желели да се бавим дипломатијом. Али када је мајка отишла са мном на службу у Петербуршку богословију и видела много младих људи испуњених вером, то јој се веома допало. На крају су родитељи рекли да је њима важно да ја будем срећан, и ако сматрам да ћу у томе наћи срећу, они ће то одобрити. Али ипак су поставили услов: да се оженим. Свештеници у Руској цркви пре примања чина имају право да бирају свештенички позив или монаштво. После тога се рукополажу. Ја сам одлучио да постанем монах. Што је та моја одлука постајала чвршћа, ја сам све више ‘васпитно’ деловао на родитеље. И они су пристали. На крају крајева, у Јекатеринбургу живи мој старији брат, он је војно лице и он надокнађује (смеје се) оно што ја нисам приуштио родитељима.

Разговор водила Катерина Лабецка, Рим.

Росијскаја газета. Сва права задржана.