Јурта на точковима и „моржево“ жезло

Фотографија: Вадим Кантор.

Фотографија: Вадим Кантор.

У Музеју номадских култура у Москви доживећете прави сусрет са свакодневицом малих номадских народа Русије: опробаћете се у гађању луком и стрелом, предахнути у чукотској „јаранги“, узети у руке шаманско жезло од кости из полног органа мужјака моржа и кухињски сунђер од крзна угинулог јежа.

У Москви постоји место где можете закорачити у свет номадских народа, који је за већину људи потпуно непознат. Некада је цело човечанство било номадско, а временом су народи почели трајно да настањују места погодна за живот. Постепено је номада било све мање, и данас само ретки народи настављају да се селе са једног места на друго и да негују посебну, у данашње време готово непознату номадску културу. Музеј номадских култура нас на најбољи могући начин уводи у свет који тако мало познајемо.

Музеј је интерактиван, што значи да све експонате можете да додирнете или узмете у руке. У сваком делу музеја обавезно ћете бити понуђени напитком који припада традицији одређеног народа.

Овај музеј је 2004. основао наставник географије Константин Куксин, и то у самом дворишту школе у којој је радио. Први експонат је била монголска јурта, коју је по повратку из Монголије подигао заједно са ученицима. Затим су они почели доносити са путовања јурте, „чумове“ (шаторе северних номада) и „јаранге“ (покретне колибе номада из североисточног Сибира), које су куповали или добијали на поклон. Неке од ових номадских кућа сами су подигли према добијеним упутствима. У музеју тренутно има 20 објеката, међу којима су гостинске јурте, велика монголска јурта „Џингис Кан“, будистички храм, шаманов „чум“, ненецки „чум“, чукотска „јаранга“, јурта у којој је био смештен штаб за време битке на реци Халхин Гол, бедуински шатор и киргиска јурта. У току је изградња циганске шатре, индијанског „типија“ (који се чешће назива „вигвам“) и тибетанског шатора. Део експозиције чини и оклопно возило из 30-их година прошлог века. Неки од ових објеката не садрже експонате, већ се користе за потребе музеја као библиотека, радионица или складиште.

Сви експонати су се од покретања пројекта налазили у школском дворишту. Како је изложба расла, постепено је заузимала све више простора. Свака јурта или „чум“ чине поставку за себе, и зато су посете могуће једино у групама, а свака двочасовна посета посвећена је једној од култура које су у музеју представљене. Због тога многи долазе овамо по неколико пута да би се постепено упознали са свим експонатима. Музеј је интерактиван, што значи да све експонате можете да додирнете или узмете у руке. У сваком делу музеја обавезно ћете бити понуђени напитком који припада традицији одређеног народа. Ако пожелите, можете чак јахати коња (школа поседује сопствену коњушницу) или се опробати у гађању луком и стрелом (додуше, не из седла, као што то раде номади).

Јурта на точковима  

Помоћу конструкције на точковима коју је вукло неколико волова, јурта је могла да се премешта у целини, без расклапања. Овај метод је  коришћен пре више стотина година, а до данас су сачувани само цртежи европских путописаца. Према њиховим цртежима реконструисана је и јурта на точковима, која се такође може видети у музеју. У наше време јурте овог типа су у Монголији поново постале популарне, али пре свега као „непокретни“ кафе-барови, који својим необичним изгледом привлаче велики број туриста. 

Хантска колевка

Припадници северних номадских народа у оваквим колевкама проводе прву годину живота, док могу да се сместе у њу. Начињене су од дрвета, а зими се пресвлаче крзном. Колевку обично прави отац за своје прво дете, а затим се она користи деценијама. Дешава се да деца спавају у колевци у којој је некада лежао неко од родитеља. Колевка се у „чуму“ држи окачена тако да виси и може се љуљати, док је за време сеобе причвршћена за саонице. Уместо памперс пелена сибирски Ханти користе осушену маховину.

„Кисе“ – зимска обућа Ханта 

„Кисе“ се шију од веома издржљивих трака од коже са ногу јелена, које су отпорне на хабање. Испод њих се обувају „чиже“ – чарапе од крзна. Ђон се додатно натапа масноћом да не би пропуштао воду при кретању кроз снег. Мушке и женске „кисе“ разликују се не само по величини, већ и по шарама. „Кисе“ се везују тракама испод колена да у њих не би упадао снег. Фотографија приказује пар женских „киса“.  

Монголска јурта

За разлику до северних одгајивача ирваса који сваких 3-5 дана мењају место испаше, монголски одгајивачи померају јурту само четири пута у току године, у складу са годишњим добом. Осим дрвеног намештаја, у савременим монголским јуртама често можете видети телевизор, а поред њега сателитску антену. Храну припремају како на отвореном, тако и у самој јурти на огњишту које се назива „талга“. За чишћење посуђа и казана користе крзна угинулих јежева које деца проналазе у степи (један такав „сунђер“ види се на фотографији).

Чукотска „јаранга“ 

Чукотска „јаранга“ се разликује од ненецког „чума“ како по облику, тако и по унутрашњој организацији простора. На Чукотки (крајњи североисток Русије, на граници са Аљаском) зиме су веома хладне, и зато је зими место становања двоструко заштићено: унутар јаранге на потпорним стубовима се поставља застор, сашивен од јелење коже. Ако сте испод таквог крзненог застора, па се још завучете у спаваћу врећу од крзна (која се назива „кукул“), можете спавати и без одеће. Храна се припрема изван застора на огњишту од камена, над којим се може окачити чајник или казан.

Киргиска јурта

Киргиска и казашка јурта су врло сличне и праве се од пустоване вуне (филца). Зими се јурта покрива троструким слојем пустоване вуне, а лети је довољан један слој. Подови и зидови се додатно облажу теписима како би чували топлоту. Кућно посуђе и алати чувају се у сандуцима. Киргиска јурта, изложена у музеју, намењена је за пријем гостију. У њој се, такође, организују прославе, а уз претходно заказивање могуће је у њој обележити и дечји рођендан.

Жезло чукотског шамана

Ово жезло је направљено од материјала који је за нас необичан, али за становнике Чукотке представља нешто сасвим уобичајено. То је „бакуљум“, кост из полног органа мужјака моржа. „Бакуљум“ може бити дугачак и до пола метра и користи се као амајлија која поспешује плодност и обезбеђује продужетак рода. Зато се овај материјал, украшен резбаријом, и користи за израду шаманског жезла. Поред жезла на фотографији можете видети и зуб моржа, на коме је на традиционалан начин приказана сцена из лова на мору.   

Фотографије: Вадим Кантор.

Росијскаја газета. Сва права задржана.