Због чега је Путин сменио министра одбране Сердјукова?

Бивши министар одбране Анатолиј Сердјуков стекао је двојаку репутацију. Они који му нису баш наклоњени прозвали су га „маршал Табуреткин“, сећајући се да је он некада давно радио у продавници намештаја, а његове присталице тврде да је он спровео можда најефикаснију реформу у новијој историји Русије.

Данас руски медији наводе многе разлоге за смену Сердјукова: непопуларност међу професионалним војницима и обичним грађанима, серију тињајућих конфликата са војноиндустријским комплексом и државном корпорацијом „Ростехнологије" због склоности бившег министра да набавља увозно наоружање, конфликте са Јавним тужилаштвом и Истражним комитетом Русије због пројекта оснивања војне полиције, као и корупциону аферу са „Оборонсервисом“ који је био у надлежности Сердјукова, а чији су службеници оптужени за проневеру преко 100 милиона евра. И све је то зачињено ширењем гласина о свађи Сердјукова са супругом Јулијом, иначе ћерком врло утицајног Виктора Зупкова, председника савета директора „Гаспрома“ и бившег премијера. Па ипак, многи експерти се слажу да је основни разлог смене био тај што највише државно руководство није било задовољно војном реформом коју је Анатолиј Сердјуков спроводио током свих ових година.

Армија по новом моделу

Анатолиј Сердјуков је постављен за министра одбране у фебруару 2007. Претпостављало се да је човек, који је био на челу Федералне пореске службе, премештен у Министарство одбране са циљем да укине корупцију у оружаним снагама. Али у пракси се његова улога није свела на финансијску оптимизацију.

У октобру 2008, убрзо после петодневног рата са Грузијом, министар је објавио почетак свеобухватне реформе. Она је подразумевала и увођење новог формата управљања оружаним снагама, и драстично смањење официрског састава, и нове услове служења војног рока, и промене у сфери војног образовања и војне медицине, и најзад, модернизацију оружја.

У идеолошком смислу суштина реформе се састојала у одустајању од традиционалног мобилизационог модела армије намењене за учешће у глобалном конфликту. Нови модел подразумева формирање модерних оружаних снага, способних да брзо и ефикасно решавају борбене задатке у случају избијања локалних конфликата.

Међутим, у току реализације овог задатка испоставило се да постоје озбиљни проблеми у вези са ангажовањем војника и војних стручњака по уговору. Тренутно се у различитим деловима земље осећа недостатак од 30% до 50% војних лица ангажованих по уговору. Војни аналитичари су веома скептични према плану Министарства одбране да до 2016. повећа њихов број на 425 хиљада (поред 330 хиљада регрута).

„Сердјуковљева села“

Реформе Сердјукова поред војне имају и социјалну димензију, која можда чак и више задире у интересе војних кругова. Тако су, на пример, била најављена масовна отпуштања официра. Министар је изјавио да у армији има превише пуковника и потпуковника, док млађих официра нема довољно. Био је постављен задатак да официрски састав поново добије „нормални пирамидални облик“. Првобитно је било планирано да се број официра са 330 хиљада смањи на 150 хиљада, али се Министарство одбране на крају одлучило за бројку од 220 хиљада.

Русија обележава сећање на хероје-миротворце, погинуле 2008. у Јужној Осетији
У Цхинвалију, престоници Јужне Осетије, обележава се четврта годишњица трагичних догађаја из 2008. Тада је грузијска војска, обучена од стране америчких инструктора, напала Јужну Осетију у операцији сличној „Бљеску“ и „Олуји“.

Тако велико смањење кадрова неминовно је актуелизовало стари стамбени проблем. Сердјуков је на месту министра наследио 170 хиљада нерешених стамбених питања. Пре годину дана у Министарству одбране тријумфално је поднет рапорт да је број оних који чекају стан смањен на 63,8 хиљада. Међутим, ове године се испоставило да поново има 167,7 хиљада бивших официра без решеног стамбеног питања.

Испоставља се, наиме, да многе зграде које су подигнуте за време Сердјукова, нису спремне за усељење: саграђене су буквално на ледини, нису прикључене на водовод и канализацију, немају саобраћајну инфраструктуру, итд. У армији се почело говорити о „Сердјуковљевим селима“.

Са друге стране, војници по уговору стекли су право на два слободна дана у недељи, као и могућност да користе мобилне телефоне и Интернет. Приходи официра повећани су неколико пута: сада најнижи лични доходак млађих официра износи 1500 евра, што пре неколико година није било могуће ни замислити. Рецимо, капетан нуклеарне подморнице сада зарађује и до 6000 евра месечно.

Уз све то, функционисање оружаних снага сада се обезбеђује по систему „аутсорсинга“, тј. сада грађанске организације опслужују армију. Са једне стране, захваљујући томе су војници престали да се баве пословима за које нису „стручни“: кувањем, чишћењем и сл. Међутим, са друге стране, како истичу критичари реформе, уопште није јасно шта ће се догодити „ако сутра избије рат“, тј. како ће цивили обављати своје послове у условима ратних дејстава. Поред тога, увођење аутсорсинга очигледно је створило додатне могућности за махинације са буџетским новцем, што и потврђује афера око „Оборонсервиса“.

Војноиндустријски супермаркет

И најзад, финални акорд читаве реформе: свеопшта модернизација наоружања. Планирано је да се у ту сврху до 2020. потроши 19,5 билиона рубаља (готово 500 милијарди евра). Али чак и када су издвојена таква колосална средства, бивши министар није показао ни најмање разумевања за домаће произвођаче, одлучно се опредељујући за куповину стране војне технике уколико се покаже да је она боља и јефтинија.

Тиме је Сердјуков навукао на себе читав плотун критике. Највише одјека је имала куповина француских носача хеликоптера „Мистрал“ – још увек није разјашњено ради којих стратешких циљева је он уопште потребан руској армији.

Односи са домаћим војним фабрикама су се заоштрили, и предвиђена испорука наоружања за 2010. и 2011. практично није реализована због спорова око цена. Неколико пута су челници државе интервенисали у конфликту између министра одбране и произвођача. То је покварило и односе између Сердјукова и вицепремијера Рогозина.

„Он се понашао као купац у супермаркету“, каже о Анатолију Сердјукову човек из његовог блиског окружења. „Не свиђа ми се ова кобасица, узећу другу. Али овде то не може тако. Војна индустрија је стратешка привредна грана, њена будућност је сама по себи важна за земљу, не може она тек тако да се запостави“.

Непопустљиво Сердјуковљево ценкање са предузећима војноиндустријског комплекса довело је до тога да је предузећима ускраћиван велики део профита, а самим тим и новац за модернизацију и нове пројекте.

Међутим, можда је ипак најважније то, што је за време Сердјукова једноставно нестајало око 20% средстава издвојених за куповину војне опреме. Тај проценат потврђују чак и званичне процене војног тужилаштва и Рачунске коморе.

Све то, заједно са афером око „Оборонсервиса“, ствара прилично отужну слику. Са једне стране, под руководством Анатолија Сердјукова армија је заиста озбиљно модернизована. У извесној мери су решени главни социјални проблеми у армији, а животни стандард већине војних лица реално је порастао.

Међутим, са друге стране, Сердјуков је пре пет година постављен за министра управо да би регулисао финансијске токове који служе за решавање потреба армије. Како се испоставило, он се најгоре показао управо у решавању тог најважнијег задатка. Ако се уз то претпостави да су тајне службе у претераном интересовању Сердјукова за страну војну технику пронашле и неке личне мотиве, онда постаје јасно зашто је Путин учинио оно што му иначе није својствено, тј. зашто је тако спектакуларно сменио Сердјукова.

Росијскаја газета. Сва права задржана.