Плодови пропаганде из 16. века о Ивану Грозном

У Третјаковској галерији (Државнa галеријa „Павел Третјаков“) у Москви налази се слика чувеног Иље Рјепина „Иван Грозни убија свог сина“. Рјепин је првобитно, на изложби у Санкт Петербургу 1885, ово своје дело представио под другачијим називом – „Иван Грозни убија свог сина Ивана, 16. новембар, 1581. године“. Сликар је у то доба већ био веома славан и задивљена публика се у великом броју шапућући од узбуђења тискала око ове слике. Међутим, када је врховни прокуратор Светог синода и чувени руски државник и мислилац Константин Петрович Победоносцев пришао платну, окренуо се и убрзо љутито напустио изложбу.

На платну је приказан старац избезумљеног погледа у краљевској одори како у наручју држи беживотно тело младића коме се из слепоочнице слива крв. Недалеко од њих лежи палица умрљана крвљу – очигледно је цар у наступу беса њоме усмртио свог сина и престолонаследника.

Зашто је ова слика толико разљутила Победоносцева? То што руски цар представљен као убица није био једини разлог. Истакнутог државника огорчило је овако отворено извртање руске историје. Стога је одмах упутио писмо императору Александру III у коме је излио сав свој бес написавши „ова слика не може се сматрати историјском, пошто је сцена која је на њој приказана [...] сасвим измишљена“. Није случајно што је убрзо после тога назив слике био измењен и датум уклоњен како не би асоцирала на историјски догађај. Оно у шта је већ тада био уверен Победоносцев касније су потврдили и историчари – Иван Грозни није убио сина у наступу беса.

Штавише, у совјетско време стручњаци су успели да докажу да је царевић Иван био отрован. Научници су 1963. отворили гробнице царевића и самог Ивана Грозног (у Архангелском сабору у Московском кремљу) како би потврдили теорију о тровању. Научници су открили присуство високе концентрације олова у костима и оца и сина. Из тога следи да Иван Грозни није убио свог сина - он је умро од тровања, баш као и сам цар.

Међутим, Рјепинова слика подвлачи управо историјску димензију, што је евидентно из њеног првобитног назива. Зна се да је сам уметник подробно проучавао историјске изворе сваки пут када је радио на неком платну . Поставља се дакле питање: зашто је насликао нешто што се у стварности никада није догодило?

Одговор на ово треба потражити у средњем веку. Историчари су одавно доказали да је цар Иван био један од највећих монарха у историји Русије.

Јелена Глинска, мајка Ивана Грозног. Реконструкција лица на основу костију лобање. Рад С. Никитина, 1999. Из слободних извора.

Почетак његове владавине обележила су тешка времена немира и неслоге. Иван је престо наследио после смрти свога оца – Василија III, великог кнеза Москве. У том тренутку имао је само три године, тако да регент постаје његова мајка Јелена Глинска, и она заправо преузима власт у земљи. Међутим, после само 4 године владавине ова млада и здрава жена изненада умире. Према неким гласинама, била је отрована.

Њена смрт пробудила је стара бољарска ривалства, који су своје личне интересе и добит ставили изнад интереса државе и народа, што је сасвим отежало управљање Русијом. Одрастање будућег цара Ивана IV обележила је ова мучна атмосфера.

Иван је крунисан 1547. са 17 година. Он је био први руски кнез који је добио титулу цара и примио свету тајну миропомазања. Цар је помазан светим миром (мирисним освештаним уљем), јер се на тај начин, према Светом писму, цару предаје дар Светог Духа како би успешно обављао свој тежак и узвишен посао. Све док је Русија била монархија, владао је обичај који је увео Иван IV: сви потоњи руски цареви и царице пролазили су кроз овај обред приликом чина крунисања.

Владавина бољара завршила се када је Иван IV постао цар. Преузео је на себе велики терет одговорности за људе и земљу и почео да ради на организацији државне управе.

Русија у средњем веку вероватно не памти бољу деценију од оне између 1550. и 1560. године. Врхунац овог периода било је освајање Казања 1552. године. Татарски Казањски Канат дуго је био болна тачка Москве, будући да су Татари често упадали на руску територију, пљачали је и пустошили. Управо после освајања Казања цар Иван IV добио је надимак „_serbianBeginIgnore_Грозный_serbianEndIgnore_“, јер је био права опасност за све оне који су мрзели Русију. (У енглеском преводу он се назива „Terrible“, што ставља погрешан акценат на идеју надимка.)

Заузимање Казања, а потом и Астрахањског Каната, осигурало је источне и јужне границе московске државе од непријатеља и омогућило Русима да својој држави припоје богато земљиште иза реке Волге, у области Централног Урала и Сибира.

Али, поход на Казањ није омео Ивана IV да спроведе бројне реформе како би побољшао административни и законодавни систем у држави. Основао је систем локалне самоуправе, војску, оснивао прве штампарије, наредио изградњу преко 100 цркава, забранио конзумирање алкохолних напитака (осим за празнике) и надзирао увођење бројних других новина у Русији.

Портрет цара Ивана Грозног, 18. век. Државни историјски музеј, Москва.

Био је један он најобразованијих људи свога времена, имао је одлично памћење, а компоновао је и музику. Обзиром да је био истински религиозан, цар Иван је до до детаља познавао правила црквене службе и сам је написао неке црквене химне. За време његове владавине број становника Русије повећао се за 30-50%. Са друге стране, у доба императора Петра I популација земље је смањена за 40%. Ипак, Ивана IV називају тиранином, а уз Петрово име увек стоји одредница „Велики“.

Како је до тога дошло? Ко је и зашто одлучио да створи и рашири злонамерну причу о руском цару Ивану IV? Он се свакако не може сматрати најокрутнијим владарем свога времена. Иако је на основу казни које је прописао за одређена дела 4-5 хиљада људи било осуђено на смрт, истовремено су се широм Европе дешавале много страшније ствари. На пример, 1572. у Француској је током познатог покоља на Вартоломејску ноћ само у Паризу побијено две хиљаде протестаната, док их је за свега две седмице широм земље страдало 30 хиљада. У Енглеској је у првој половини 16. века 70 хиљада људи обешено само због оптужбе за „скитњу“. Наведене чињенице доказују да је мит о „крвожедном и свирепом владару Московије“ измишљен с одређеном намером.

Антонио Посевино, човек који је измислио причу о Ивану Грозном који убија свог сина. Фрагмент слике „Стефан Батори под Псковом“. Јан Матејко, 1872.

Језуита Антонио Посевино, царев заклети непријатељ, био је тај који је раширио верзију приче о убиству царевића Ивана, као и немачки агнет Хајнрих фон Штаден. Посевино је у Москву стигао 1581. како би посредовао у преговорима између руског цара и пољског краља, који је напао Русију и заузео неколико градова. Језуита се надао да ће успети да искористи тадашње, по Русију неповољне, спољнополитичке околности. Намеравао је да добије извесне уступке од цара Ивана и да руску цркву потчини Риму. Наравно, у томе није успео.

Како би се осветио због личног неуспеха, Посевино је измислио верзију према којој је цар убио сопственог сина у наступу гнева, после свађе у вези са царевом снахом, супругом младог царевића. Ова верзија била је до те мере бесмислена, да је било потребно пронаћи убедљивији мотив за наводно убиство. Тако је измишљена нова верзија, према којој је царевић предводио политичку опозицију против свога оца, па га је цар убио због сумње да учествује у бољарској завери.

У то време Русија је водила исцрпљујући рат у намери да поврати словенске области на Балтику. Био је то веома погодан тренутак за европске владаре да удруже своје снаге против Русије. У остварењу тог циља за њих је било корисно да се она прикаже као варварска држава, опасна по све европске земље. У складу са том сликом, „овим варварима“ требало је да управља и одговарајући цар: немилосрдан, крвожедан и застрашујући. Жалосно је то што је и познати руски историчар Николај Карамзин, познат по свом прозападном опредељењу, подржао ову лаж. Управно је захваљујући њему овај мит пустио чврсте корене у уџбеницима историје.

Мит о „свирепом“ Ивану IV толико је укорењен и до данашњих дана, да је чак и Сергеј Ејзенштајн подлегао тој пропаганди када је по Стаљиновом наређењу режирао филм о овом цару. Славни режисер је представио цара Ивана као махнитог психопату, што се Стаљину није допало, па је захтевао да се други део филма „Иван Грозни“ уништи. Са историјске тачке гледишта Стаљин је био у праву.

Док је спроводио своје реформе и радио на учвршћивању и уједињењу земље, цар Иван је био принуђен да се бори на два фронта – и против спољашњих и против унутрашњих непријатеља, пре свега самовољних бољара, који нису желели никоме да се потчине.

Жена Ивана Грозног, Анастасија, умрла је од непознате болести 1560. године. Цар је био уверен да је отрована и њена смрт га је озбиљно потресла. Будући да је био сумњичав, цар Иван је био уверен да су људи из његовог блиског окружења организовали заверу. Ипак, одлучио је да у том тренутку ништа не предузима против њих. Али, бољари се нису смиривали, већ су кренули путем отворене велеиздаје, стајући на страну царевих непријатеља. Џером Хорси, Енглез који је у то време боравио у Москви, оставио је сведочанство у коме каже: „Да цар Иван није владао чврстом руком, не би преживео. Против њега су се стално ковале завере, али их је он откривао, једну за другом.“

Историчар Вјачеслав Мањагин утврдио је да су цареви непријатељи отровали не само његовог сина, већ и његове две супруге и царевића Фјодора. Да ли је Иља Рјепин знао нешто од тога док је на платну стварао слику коју је Константин Победоносцев сматрао веома увредљивом? Највероватније да није. И тада је, као и сада, у „прогресивној јавности“ било веома популарно критиковати „аутократску владавину“.

Пошто је искоренио издају и завере међу бољарима, Иван IV се није заваравао да ће савременици имати високо мишљење о његовој владавини. Рекао је: „Чекао сам да неко дође и тугује са мном, али нико није дошао да ме утеши. Злом су ми узвратили за добро, и мржњом за љубав.“ То је било тачно. Међутим, за разлику од историчара, руски народ је знао каква је личност био Иван IV и увек је поштовао успомену на њега и његова изванредна достигнућа.

Росијскаја газета. Сва права задржана.