Облик среће звани чај

Чај је у Русију стигао са Истока. У Европу је допреман поморским путевима, а у Москву су га доносили каравани који су пролазили кроз град Кјахту и даље преко Сибира. Престоница Русије је била и остала најљубоморнији чувар традиција везаних за испијање чаја. Поуздано се зна да су се Руси са чајем први пут срели у Кини. Руски цар Михаил Романов је почетком 17. века добио на поклон од руских изасланика у Кини неколико сандука чаја, пристиглог из области на граници данашњих кинеских провинција Хубеј и Хунан.

За разлику од царске престонице Санкт Петербурга, у коме је омиљени напитак била кафа, у Москви се одомаћио чај и убрзо постао једно од главних обележја руске трпезе.

Од тог времена руска трпеза се није могла ни замислити без самовара, у коме се загревала вода за чај. Реч „самовар“ иначе значи „посуда за загревање воде“. У Кини такође постоји таква посуда – 火锅, али се она од руског самовара разликује и по конструкцији и по намени.

Руски самовар заузима централно место у церемонији испијања чаја. Он је и створен и усавршаван само са једним циљем: да се у њему загрева вода за чај. Када се чај служи, самовар увек стоји на средини стола. Ту је обавезно и чајник за припремање тзв. „заварке“ (јаког концентрованог чаја). Сваки гост у своју шољу најпре сипа „заварку“, а затим је по жељи разблажује врелом водом из самовара.

Уз чај се обавезно служи шећер. Данас се обично додаје у шољу, а некада су се ситне коцкице шећера стављале у уста, па се преко њих испијао врућ напитак, који је на тај начин постајао сладак. Овај обичај пореклом је из Сибира. Ни Кинези, ни Енглези то не разумеју и никада тако не раде, а та два народа су позната по својој љубави према чају. То је чисто руски обичај. Поред обичаја да се пије сладак чај, у Русији је уобичајено да се уз њега служи танко нарезан лимун, као и мед, ораси и традиционално пециво у облику малих ђеврека, а у данашње време постоји много нових посластица које се могу сервирати уз чај: воћне и чоколадне бомбоне, медењаци, мармелада и сл.

Кјахта, град грофа Саве
Кјахта је вероватно једини град у Русији који је основао један Србин. Гроф Сава Владиславич-Рагузински је почетком 18. века положио камен темељац за насеље које је дуго остало једина капија кроз коју је чај из Кине одлазио у Европу.

У Русији се чај увек пије док је врућ. Некада су гости и посетиоци различитих установа приликом посете добијали посебне пешкире да би после шоље врућег чаја могли да обришу зној са лица. А у случају да је чај био сувише врућ, могао се пити помало из тацне (посебног тањирића са навише повијеним ивицама на којем се служи чаша или шоља). Данас ретко ко пије чај на тај начин, али шоље за чај се, као и некад, још увек продају и служе са тацнама.

Међутим, најважније обележје руског стила испијања чаја је одсуство строгог ритуала. Испијање чаја у Русији није везано ни за одређено доба дана, као код Енглеза, нити за одређени редослед радњи, као у Кини. Руси обично одлазе једни код других „на шољу чаја“ да се одморе и опусте, да се мало друже и разговарају о свему. Трговци у царској Русији су имали обичај да сатима испијају чај из великих 10-литарских самовара док разговарају о послу и финансијама, или док се погађају. У чувеном Гостином двору, великој старинској тржници у самом центру Москве, самовари се никада нису хладили.

У Русији се чај обично пије одмах после ручка и служи се уз слаткише и воће. Међутим, ако су гости позвани специјално на чај, тада се сервира богата закуска: сендвичи са сиром, кобасицом и рибом, као и слатки колачи. Када вас неко у Русији позове на чај, спремите се за топлу добродошлицу, за дуге и поверљиве разговоре, а можда и за песму. У сваком случају, очекује вас ведра и пријатна атмосфера коју ћете дуго памтити.

Росијскаја газета. Сва права задржана.