Пред Русијом је тешка година председавања у Г-20
Карикатура: Алексеј Иорш.
„Двадесеторица“ се разликују од „осморке“ већим легитимитетом, јер окупљају већи број земаља. Русија ће морати да искористи све таленте својих ресорних министара ако жели да докаже да њено председавање није само техничко обезбеђивање простора за седнице.
„Двадесеторица“ или Г-20 је скуп шефова држава које представљају највеће економије света. Скуп је први пут одржан у атмосфери панике која је захватила међународну заједницу у јесен 2008, када су после краха банке Lehman Brothers владе многих држава тражиле начин да макар мало смире ситуацију и добију на времену како би могле да направе план даљег деловања.
Тај први сусрет 2008, који је организован по хитном поступку, показао се као користан. Сама чињеница да се толико шефова утицајних држава окупило на једном месту умирујуће је деловала на узбуркана тржишта, јер се стекао утисак да ће сви заједно вероватно доћи до некаквог решења.
Наредни самити су одржавани у мирнијој атмосфери, тако да су и очекивања полако спласнула. Постало је јасно да и овакав формат самита, без обзира на све предности у односу на друге формате, ипак није чудотворни инструмент глобалног управљања светским процесима.
Једноставно речено, ситуација у свету захтева таква решења чије размере превазилазе садашње могућности политичара. Глобализација је достигла одређени ниво и замах, и сада упућује друштву сувише озбиљне концепцијске изазове, у којима се политичка и економска компонента преплићу и на непредвидљив начин мењају вектор кретања светских процеса.
То не значи да сусрети попут „двадесеторице“ немају смисла, али ипак се може говорити само о минимизирању ризика, утолико пре што не постоје оформљени механизми реализације донетих одлука, тако да преостаје само нада у разборитост и добру вољу учесника самита.
Свака председавајућа земља увек припрема приоритете и означава теме које намерава да истакне у први план током читаве године.
Русија није изузетак, тако да су руски званичници већ означили основне правце: јачање финансијске стабилности, проблем смањења државних дугова, стимулисање развоја и борба против незапослености. Сва питања су горућа и крајње актуелна, тако да су бурне дискусије загарантоване.
Истина, искуство претходних самита сведочи да и најдетаљнији и најбоље припремљени дневни ред пада у воду када наступи нека озбиљнија криза.
На пример, и француска и мексичка влада биле су принуђене да се баве само једном темом, а то је грчка дужничка криза и мере које треба предузети за гашење финансијског пожара у еврозони. Није искључено да ће вечна грчка тема помрсити рачуне организаторима и у Санкт Петербургу, мада се засада чини да сви већ доживљавају Атину као неку неизбежну и прилично досадну рутинску тему.
Јасно је да и се у случају Г-20 може применити познати цитат: „Све су животиње равноправне, али су неке равноправније од других“. Другим речима, у улози главних саговорника ће бити три, највише четири државе. То су САД, Кина, Европска унија, прецизније речено Немачка, која ће говорити у име целе ЕУ, и можда Јапан, с обзиром на значај његове економије.
Додуше, присуство многих земаља са различитим врстама економије и политичког уређења даје расправи додатни легитимитет, какав нема, рецимо, „велика осморка“, која је основана као ексклузивни клуб западних земаља и у суштини је то до данас остала.
Узгред, руско председавање ће протећи у знаку самита БРИКС-а, који ће се одржати у Санкт Петербургу на маргинама скупа Г-20. И мада БРИКС ипак није постао консолидовани центар доношења одлука везаних за глобална питања, ипак сама помисао да је тако нешто могуће већ изазива сталну узнемиреност западних земаља.
Много тога зависи од организаторских способности и амбиција председавајуће земље. Француска је за време Николе Саркозија уложила огромне напоре да покаже како њена улога није да само обезбеди простор за одржавање састанака, него и да реално руководи светским процесима. Па ипак, то јој није у потпуности пошло за руком.
Русија је у одлазећој години била председавајућа у Организацији азијско-тихоокеанске економске сарадње, и то не само на самиту, него и у читавој серији сусрета и активности током године. Многи су истакли да су се руски ресорни министри показали као вешти организатори седница, којима је полазило за руком да постигну неопходан консензус.
То није било нимало лако, јер је Кина, рецимо, непрекидно блокирала све одлуке. Таленти руских министара биће крајње неопходни и приликом председавања на самиту „двадесеторице“.
Аутор је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“ и шеф Савета за спољну и одбрамбену политику.
Росијскаја газета. Сва права задржана.