Зашто Русија више неће да користи Габалинску радарску станицу?

Русија је прекинула коришћење габалинске радарске станице, која је део руског система за откривање ракетног напада, и то је 9. децембра саопштила Министарству спољних послова Азербејџана. Тако је престао да важи уговор који је 1992. потписан на 20 година.

Подсећамо да је радарска станица „Дарјал“ у Габалинској области на територији Азербејџана почела са радом 1985. Она је контролисала правце могућег ракетног напада са земље и из космоса у радијусу од око 6 хиљада километара и својим радарским зрацима покривала је практично цео Блиски Исток, укључујући Сирију, Израел, Турску, Иран, Ирак, регион Персијског залива, Авганистан, па чак и део Индије са околним морима. После распада СССР-а 1991. станица је припала држави на чијој се територији нашла. Пошто Азербејџан сам није могао (нити сада може) да је користи, азербејџанске власти су пристале да радарску станицу уступе руској војсци уз годишњу накнаду од 7 милиона долара и покривање комуналних трошкова.

У СССР-у је било преко 10 радарских станица попут ове у Габали. После 1991. на територији Русије их је остало четири, а остале су се нашле ван њених граница. Александар Лукашенко је радарску станицу у Белорусији оставио у власништву Русије, а остале станице су постале власништво нових суверених држава. Две радарске станице у Литванији локалне власти су дигле у ваздух, а две станице у Украјини су предате републичкој Космичкој агенцији која је временом потпуно ускратила Москви могућност њиховог коришћења. Казахстан је пристао да изнајми Русији радарску станицу у Балхашу.

Временом је постало јасно да такве радарске станице треба градити на својој територији како би се избегао непотребан ризик. Прве руске радарске станице високе оперативне готовости у склопу система за откривање ракетног напада „Вороњеж М“ или „Вороњеж ДМ“ (метарског или дециметарског дијапазона) појавиле су се у првој деценији 21. века у селу Лехтуси близу Санкт Петербурга, затим у околини Армавира, у Пиоњерску близу Калињинграда и у Усоље-Сибирску близу Иркутска. Планирано је да се овакве станице граде и на другим местима, и да се уводе у оперативну употребу уместо садашњих, застарелих радарских станица.

Зашто Москва и Баку и поред добрих односа ипак нису могли да се договоре о даљем закупу габалинске радарске станице?  Наши извори из руског Министарства одбране тврде да је до тога дошло „због неконструктивног става азербејџанске стране приликом усаглашавања услова о продужетку закупа“. По речима руских генерала, „није јасно због чега је друга страна без икаквог основа у неколико наврата вишеструко повећала цену годишњег закупа (са 7 на 300 милиона долара – В.Л.) и понудила кратак рок уговора (до 3 године – В.Л.)“. Поред тога, „тражена цена закупа може се упоредити са трошковима изградње двеју нових сличних радарских станица на територији Русије“.

Елман Абдулајев, шеф информативне службе Министарства спољних послова Азербејџана, никада није поменуо конкретну суму коју би азербејџанска страна желела да добије за изнајмљивање станице, али је увек напомињао да тај новац мора бити компензација за еколошку штету коју Габалинској области наноси зрачење радарске станице, као и за немогућност коришћења те територије у туристичке сврхе. Интересантно је да су исте аргументе наводиле литванске власти када су затварале такву радарску станицу у Скрунди. Међутим, након што је она дигнута у ваздух, тамо је саграђена америчка радарска станица усмерена према руској територији и сада више нико не помиње еколошку штету.

Аутору овог чланка у Министарству одбране Русије речено је да се не ради само о висини закупа. Чак и ако би висина закупа за Москву била прихватљива, нови уговор би морао важити 15 до 20 година да би имало смисла улагати новац у станицу и модернизовати је у складу са све озбиљнијим захтевима контролисања опасности од ракетног напада са Блиског Истока и Индијског океана. А Баку предлаже да се потпише уговор на само три године, а да се затим воде нови преговори о продужењу рока. Поред тога, сву руску технику и апаратуру увезену у Азербејџан у оквиру модернизације „Дарјала“ Баку ће сматрати својом (што ће рећи, ако је станица у његовом власништву, онда је и целокупна опрема његова).

Руској војсци таква главобоља, наравно, није потребна. Габалинска радарска станица је важан елемент руског система за откривање ракетног напада, али није кључни. Москва има нову радарску станицу високе оперативне готовости која је по намени слична габалинском „Дарјалу“. То је „Вороњеж ДМ“ у Армавиру (Краснодарски Крај). Ова станица такође контролише правце могућег ракетног напада на удаљености од 6 хиљада километара у сектору Блиског и Средњег Истока, укључујући и велики део Индијског океана. Њен рад изискује и много мање трошкове. Зашто је онда руско Министарство одбране било толико заинтересовано за азербејџански „Дарјал“?

Руска војска је хтела да „Дарјал“ и „Вороњеж“ обједини у јединствен систем чије би могућности биле удвостручене. Поред тога, за време редовног сервисирања, рецимо у Армавиру, сектор осматрања би покривала Габала, а за време сервисирања у Габали ту функцију би вршио Армавир. Сада, међутим, то очигледно неће бити могуће.

Али то није велика штета. „Вороњеж ДМ“ се лако модернизује. Стручњаци са којима сам недавно разговарао тврде да се губитак азербејџанског „Дарјала“ може лако надокнадити. За то ће бити потребно три до четири пута мање новца него што Баку тражи за годишњи закуп. Они су негирали и нашу претпоставку да понудом коју Москва сигурно неће прихватити Баку уствари ствара простор да понуди габалинску радарску станицу Вашингтону за потребе контроле иранских ракетних проба. „Софтвер који омогућава ефикасан рад станице је руски ноу-хау, а он ће бити уништен чим из Габале оде последњи руски официр. Без тог софтвера „Дарјал“ је само гомила метала – скупог и бескорисног“, кажу они. Исто се догодило и у Украјини, где се Кијев дуго ценкао око даљег закупа радарских станица у Мукачеву и Севастопољу, које су припадале руском систему за откривање ракетног напада, а затим их је понудио НАТО-у. На крају од свега тога није било ништа. Нису имали користи ни Кијев, ни Брисел.

Азербејџански политичари су очигледно имали неке своје разлоге да одбију предлоге Москве. Нећемо нагађати какви су то разлози, али једно је сигурно: они неће профитирати од затварања радарске станице у Габали.

Росијскаја газета. Сва права задржана.